Festivalsko kretanje napred u budućnost

64. SOLUN

Solun ‒ Jednostavnost umetnika je upravo ono što potvrđuje njegovu veličinu i talenat, a upravo takav – jednostavan a velik je slavni grčki filmski, ali i pozorišni glumac Dimitris Pjatas, kojem je pripala čast da bude pravi domaćin ceremonije otvaranja 64. solunskog festivala.

 Zahvaljujući šarmu i duhovitosti ovog kultnog i obožavanog grčkog komičara i scenom i gledalištem vladala je atmosfera optimizma, dodatno pospešena svešću o revitalizujućoj snazi filma, ali i samog festivala koji je za svoj dom odabrao Solun još 1950. godine (godinu dana pre nego što se Pjatas rodio u Atini), da se tu širi i razvija, transformiše i menja u stalnim pokušajima da zadrži značaj kakav je nekada imao na evropskoj festivalskoj sceni.

 O značaju i budućnosti Solunskog festivala ovih dana govorila je Elefterija Tanuli, profesor teorije filma na ovdašnjem Aristotel univerzitetu i predsednica UO, ukazujući na njegov uticaj, ne samo na sam grad već i na razgranatu evropsku mrežu filmskih stvaralaca, producenata, filmskih profesionalaca. Tanulijeva je istakla i da uprkos krizi koja preti bioskopima, ali i sve učestalijim političkim i ekonomskim krizama na svetskom nivou, festivali kao filmska staništa ostaju i življi i značajniji nego ikada pre, što nije paradoks već je „istorija pokazala da u vremenima preokreta ili značajnih promena, festivali, ne samo da opstaju, ne samo da traju već i cvetaju pomažući u pronalaženju rešenja”. Citirajući repliku iz filma „Ani Hol” Vudija Alena: „Film je kao ajkula, mora da se kreće napred, inače će umreti”, profesorka Tanuli je rekla i sledeće: „Uprkos strahu i zabrinutosti oko budućnosti kinematografije u ovo naše vreme, kao istoričar, uveravam vas da je kinematografija više od 120 godina konstantno prolazila kroz krize, stalno je menjala forme i transformisala se prema potrebama društva, i to uopšte nije loše.”

 Ovogodišnji Solunski festival ugostiće američkog reditelja grčkog porekla Aleksandra Pejna koji stiže sa novim filmom „Holdoversi” („The Holdovers”), italijansku divu Moniku Beluči, kojoj će biti uručena počasna nagrada „Zlatni Aleksandar” i do 12. novembra biće dom za nešto više od 250 filmova iz celog sveta. Među njima su, kao film otvaranja – „Stras Dodena Bufana” francuskog reditelja Tran An Hunga i kao film zatvaranja „Opalo lišće” Akija Kaurismakija, a oba su na ovogodišnjem Kanskom festivalu osvojili nagrade, ali i 14 novih dela koja se u glavnom takmičarskom programu nadmeću za nagradu „Zlatni Aleksandar” i ostala odličja. Jedini srpski film ove godine u Solunu je „Moj jutarnji smeh” (iz 2019) Marka Đorđevića, koji je odabran za prikazivanje u novouvedenom programu „Balkan – prošireno” (?) kojim je, na veliku žalost mnogih, zamenjena dugovečna kultna programska celina „Balkanski pregled”. Novo vreme nosi novo breme i tek će se pokazati ima li novi program pravu svrhu ili će se sve završiti kao bleda kopija berlinskog programa „Forum – prošireno” na koji u ovom trenutku liči...

 Među glavnim takmičarima je i film „Nokti” grčkog scenariste i reditelja Hristosa Nikua, sa Keri Maligan u glavnoj ulozi. Niku, poznat po prethodnom filmu „Jabuke”, sada pripoveda o tome kako ponekad iskustvo zaljubljivanja može biti bolnije nego da vam neko izvuče ekser iz pete na koji ste nagazili. Na „izvlačenju” tog eksera kao testa za proveru da li je ljubav prava, Niku prati svoju glavnu junakinju Anu u koju se uvukla sumnja, pojačana od trenutka njenog zapošljavanja na Institutu ljubavi gde testira parove koji žele da otkriju istinu, ali i upoznavanjem kolege Amira koji deluje kao njena dugo tražena prava polovina. Kroz ovakvu priču Hristos Niku se bavi pitanjima potrebe za validacijom, što nije moderna bolest, ali je uočljivija i gotovo goruća u svetu u kojem tehnologija teoretski pruža neospornu sigurnost. Bavi se i pitanjem da li je ljubav merljiva i tako kao celinu nudi duboko romantičan, melanholičan, duhovito dirljiv i gorko-slatki film, sa glumačkom ekipom koja doprinosi razbarušenoj poetičnosti i pravom filmofilskom snu...

 Filmovi, retrospektive, takmičarske selekcije, razvojne inicijative industrijskog dela Agore i mnoštvo paralelnih događaja, među kojima su i velike izložbe filmskih fotografija, čini ovogodišnje 64. izdanje Solunskog festivala i značajnim i uzbudljivim. I poželjnim za mlade generacije filmskih gledalaca kojima je najviše i posvećen ovogodišnji festivalski poster – rad vizuelnog umetnika Vasilisa Selimasa, u kojem je magični realizam spojen sa dečjom perspektivom na filmsko stvaralaštvo, na fantazijski univerzum u kojem mogu da borave magična stvorenja zajedno sa nematerijalnim idejama na koje često zaboravljamo...