Kako ostvariti dostojanstvo nacionalnog pisma

U našoj štampi, posebno u „Politici”, često se ukazuje da je primena ćirilice u Srbiji neopravdano zapostavljena. O tome piše i Vojislav M. Stanojčić, koji nas u pismu objavljenom 30. oktobra u rubrici Među nama podseća na oduševljenje mladog Veljka Petrovića ćiriličnim natpisima na prodavnicama, kafanama i reklamama u Beogradu. Pominje i Zakon o upotrebi ćiriličnog pisma i izražava nadu da će se time „loše stanje našeg jezika i pisma popraviti”.

Evo mogućnosti da se ta korekcija sprovede. Obaveštenja napisana na tablama koje se postavljaju na ulazu u gradove i sela Srbije treba najpre ispisati krupnim ćiriličnim slovima, a ispod toga i sitnijim latiničnim. Taj princip važi i za svako drugo obaveštenje o nazivu ulica u gradovima, prodavnicama, bioskopima, pozorištima, kafanama, banjama, aerodromima, svim reklamama i nazivima raznih institucija (državne ustanove, privatne i državne zdravstvene ustanove i sl.). Štampa i knjige, mogu se štampati ćirilicom ili latinicom, ali za objavljivanje latinicom trebalo bi plaćati značajan dodatni porez, a tako dobijen novac koristiće se kao dodatak izdavačima za štampanje knjiga i publikacija ćirilicom. Izuzetak su stručne i naučne publikacije za koje se ne plaća porez, ako su ispisane latiničnim pismom. Sličan izuzetak su i neki osnovni udžbenici namenjeni deci (radi dvoazbučnog opismenjavanja ili učenja stranih jezika) i stručna literatura za studente.

Navodim nekoliko tumačenja mog predloga. U vreme dečaštva Veljka Petrovića, mog velikog zemljaka koga znam iz školskih dana, nije bio razvijen turizam, niti se puno putovalo svetom. Danas ljudi masovno posećuju strane zemlje. Zato Srbija treba da olakša strancima da se automobilom kreću u našoj zemlji i nazive naseljenih mesta treba označavati dvoazbučno. Slično je s nazivima prodavnica, raznih uslužnih i javnih delatnosti.

Dvoazbučno ispisivanje postepeno će potiskivati nazive na stranim jezicima i obezbediti dominaciju našeg pisma, a to je značajan postupak, ne samo za nas, koji živimo u ovoj zemlji, već i za strance – da vide da njih, ali i sebe poštujemo. Svoju misiju nedavno sam ukratko pomenuo u „Politici”, ali se niko iz vlade ili Skupštine Srbije na nju nije ni osvrnuo.

Zakon mora da donese Skupština Srbije, a da se kazne za neposlušnost uvode godinu ili dve nakon njegovog objavljivanja.

Akademik Rajko Igić,
Sombor