Posleratno pomirenje

U „Politici” od 31. oktobra, u rubrikama Pogledi i Među nama oglasili su se Živomir Žika Tešić i Novak Bjelić. Povod njihovog obraćanja su reakcije na nedavno otkriveni spomenik komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljubu Draži Mihajloviću.

Gospodin Tešić, služeći se dokazima, govori o masovnim likvidacijama žena, staraca i dece u selima oko Beograda, koje svedoče o svirepostima četnika pod komandom đenerala Mihajlovića. Gospodin Bjelić, s druge strane, ne spori da se po oslobođenju zemlje i Tito brutalno obračunava s nosiocima otpora novoj vlasti, naročito s ideološkim neprijateljima. Međutim, služeći se iskustvom svoje porodice i porodice Milana Zečara, Bjelić dokazuje da se partizani, iako pobednici u ratu, nisu osvetnički odnosili prema potomcima svojih ratnih i ideoloških protivnika. Time ukazuje na bitnu razliku između zločina koje su vršile obe strane tokom i posle rata. Četnici su se surovo iživljavali nad nedužnim i nemoćnim žrtvama. Partizani su posle rata vršili odmazde prema četnicima, sveteći se za likvidacije njihovih najbližih tokom rata. Ali nisu ubijali žene, starce i nejač. Nisu pljačkali niti šenlučili nad žrtvama.

Živeo sam u jednom od većih slavonskih sela, u kojem je tokom rata srušena crkva (1943), muškarci Srbi upućivani su na prisilni rad u Nemačku, a žene prisilno pokrštavane. Neposredno posle oslobođenja novu vlast su u selu vršili Srbi i istaknuti Hrvati, koji su se tokom rata priključivali oslobodilačkoj borbi. Moj otac, kao prvoborac, postavljen je za komandira seoske milicijske stanice. Prvi zadatak milicije bio je likvidacija križara – organizovanih grupa ustaša koji pre oslobođenja nisu napustili zemlju. Bile su to mukotrpne noćne zasede, otvoreni sukobi i međusobna ubijanja. Selo je još bilo u ratu.

Poratna vlast teško je pronalazila puteve saradnje s ustaškim porodicama. U taktici približavanja, ponekad su presudnu ulogu igrala deca. U školi koju sam pohađao (1946), polovina prvaka poticala je iz ustaških porodica. Odnosi i među decom su bili uzdržani – do nepoverenja. Učiteljica nas je ravnomerno raspoređivala po klupama. Na velikom odmoru bili smo ravnomerno raspoređivani u kolektivnim igrama. Na priredbama za Dan žena recitacije i dramski tekstovi takođe su bili tempirani – da ih izgovaraju i deca iz ustaških porodica. Tako se polako topio led nataloženog nepoverenja među roditeljima.

Posebna ciljna grupa bili su stariji potomci ustaša. Oni su nosili teret verskog i ideološkog porodičnog nasleđa. Mladići koji su stasali za vojsku ekspedovani su na edukaciju u vojsci. Drugi način bio je pozivanje mladih da rade na obnovi porušene zemlje i učestvuju u velikim radnim akcijama.

Odmah posle rata, na primer, uz Savu kod Slavonskog Broda pripreman je teren za masovnu proizvodnju pirinča – „Rižino polje”. Svakog dana oko 6.30 časova iz zaseoka u kojem smo živeli polazio je kamion koji je vozio akcijaše. Drugog dana kako je akcija počela, pred kućom porodice Ferić sedeo je stasiti mladić Stjepan. Otac mu je bio ustaša. Kamion je stao. Pozvali su ga da uskoči. Odmahivao je rukama. S kamiona su mu prišla njegova tri vršnjaka. Jedan od njih mu je objašnjavao: „Čoveče, nećeš valjda dopustiti da mi umesto tebe gradimo zemlju u kojoj ćemo zajedno živeti?” Ustao je, otišao u dvorište i odmah se vratio s lopatom u ruci. Začuli su se gromko „bravo” i pesma. Posle tri dana rada na akciji, drugovi su Stjepanu vratili lopatu, a on je svakog sledećeg jutra iz dvorišta izlazio sa tamburom bas-prim, koju je besprekorno svirao.

Stevan Stojanović,
dipl. ek.