Vreme u kapsuli

Solun ‒ Koliko lepote, nežnosti i humora, koliko pameti i tematskih važnosti može da sadrži jedan film, snimljen i da zamisli i da zabavi publiku? Odgovor je najlakše pronaći ukoliko se pogledaju „Holdoversi” („The Holdovers”), najnoviji film grčko-američkog reditelja Aleksandra Pejna, koji je počasno predstavljen na 64. solunskom festivalu, a do srpske publike će stići u distribuciji „Taramount filma”.

Radnja filma u kojem igraju Pol Đamati, Da’Vajn Džoj i Dominik Sesa (ne zna se ko je od koga bolji), odvija se na uglednom američkom koledžu tokom božićnih praznika 1970. godine, pretvarajući se iz minuta u minut u putovanje samootkrivanja za tri različita lika u kritičnom trenutku u njihovim životima. Ono što Pejn stvara je prelepa, istovremeno dirljiva komedija o odnosu između Pola Hanama (Pol Đamati u ulozi za Oskara), uvrnutog profesora, omraženog i među učenicima i među nastavnicima i mladog Angusa Talija (odličan nastup debitanta Dominika Sese), pametnog ali neposlušnog učenika sa tinejdžerskim „bubicama”. Odnos u početku neprijateljski postepeno počinje da se razvija i menja tokom praznika kada njih dvojica ostaju jedini u krugu univerziteta, uz društvo koje im pravi crna kuvarica Meri Lamb (veoma dobra Da’Vajn Džoj Rendolf) koja i inače živi u podrumskim prostorijama univerziteta. Nešto što počinje kao svojevrsna božićna bajka za celu porodicu, Pejn pretvara u kritički komentar društva i to ne samo onog iz sedamdesetih godina prošloga veka već i ovog današnjeg – problematičnog, zaglavljenog u bolu i gubicima, ogrezlog u klasnoj i rasnoj nekorektnosti i u sve većem jazu između (malobrojnih) privilegovanih i (većinski) eksploatisanih. Pejn to čini u stvorenoj atmosferi koja na trenutke podseća na onu iz optimističkih filmova Franka Kapre, stavljajući elemente komedije i drame (uz dragocene primese i melodrame) u pravu ravnotežu, zaokruživši film velikom humanošću.

  Zanimljivo, ali ovo je prvi Pejnov film, u njegovoj uspešnoj i nagrađivanoj karijeri („Građanka Rut”, „Najvažniji dan”, „Sve o Šmitu”, „Stranputice”, „Potomci”, „Nebraska”, „Smanjivanje”...), za koji nije sam pisao scenario. U razgovoru sa publikom i novinarima Aleksandar Pejn je objasnio da je ideju za ovaj film dobio pre nekih 12 godina dok je gledao malo poznati francuski film Marsela Panjola iz 1935, a onda ju je izložio scenaristi Dejvidu Hemingsonu sa molbom da je razradi i napiše filmski scenario. „Obučen sam i školovan za reditelja, ali da biste bili kreator i stvaralac, vi i režirate, pišete, montirate. Ipak, više volim režiju”, izjavio je Pejn prokomentarisavši da je pisanje težak i dugotrajan proces.

 Govoreći o identitetu filma, Aleksandar Pejn je naglasio da mu je lakše da govori o potrebnom procesu nego o temama. „Reditelj je više zainteresovan da realizuje film, da vidi kako on dobija oblik. Umetnost i proces režije su zabavni delovi”, rekao je on odgovarajući potom i na pitanje o ličnom dodiru u „Holdoversima”.

– Kada imate kostur priče, dodajete kostur lika, smisao za humor, smisao za dramu, osećaj strasti, osećaj kako se priča završava. Tako film postaje lični. Morate odvojiti lično od autobiografskog. Ovaj film je bio više autobiografski za Dejvida Hemingsona, koji dolazi iz tog sveta Nove Engleske i internata iz tog perioda. Za mene je ovo bilo lično samo po svojoj osetljivosti.

 Pričajući o odabiru glumaca, Pejn je otkrio da je mladog i veoma talentovanog Dominika Sesu pronašao na kastingu od 800 kandidata i da se on apsolutno nametnuo i izdvojio. Što se tiče ponovne saradnje za briljantnim Polom Đamatijem s kojim je snimao i „Stranputice”, Pejn je objasnio da je uloga profesora Hanama pisana upravo za njega. „Pol Đamati je najveći glumac. Ne postoji ništa što ne može da uradi. To je kao da date ulogu Meril Strip ili Lorensu Olivijeu. Radoznali ste da saznate šta će novo sjajno ovaj glumac izvesti, u novoj ulozi i u liku za koji unapred znate da će se Đamati u njemu pronaći i s njim se sroditi. On je zaista tako dobar.”

 Odgovarajući na pitanja iz publike vezana za filmove epohe, period drame i za nostalgiju koju oni sa sobom donose, Aleksandar Pejn je bio jasan: „Kada otvorite kameru, stavljate vreme u kapsulu, vreme stavljate u flašu. Ali politički, društveno, kulturno, ne znam kako možete da osetite nostalgiju. Barem politički i društveno teško je osećati nostalgiju za bilo kojim određenim periodom. Uz sve što se dešava u svetu, sve o čemu razmišljate jeste da li ćemo ikada živeti u vremenu u kome možemo reći da se svet kreće u pravom smeru...”