Ima li smisla baviti se teatrom

Napisao sam komad o pozorištu „Sanjao sam da sam se probudio” za koji verujem da ima snagu da ambicioznoj trupi glumaca postavi mnoštvo važnih pitanja na koja svako od njih ima potrebu da odgovori iz ličnog teatarskog iskustva, kaže za „Politiku” dramski autor Željko Hubač najavljujući scensku verziju ove drame čija je premijera planirana za 29. novembar na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu. Delo „Sanjao sam da sam se probudio” progovara o životu u pozorištu, o tome koliko i kome ono znači a kome ne, o njegovoj društvenoj poziciji, subverzivnosti, sjaju i bedi, o onome što je u njemu lepo i ružno, o strasti koja ga stvara i obesti koja ga razara... Predstavu „Sanjao sam da sam se probudio” režira Dino Mustafić. Dramaturg je Đorđe Kosić, scenograf Jasmina Holbus, kostimograf Marina Medenica, kompozitor Irena Popović Dragović, a za scenski govor zadužena je Ljiljana Mrkić Popović.

– Baš zato ne očekujem da se reditelj i glumci striktno drže teksta, ali bih voleo da scensko čitanje drame izađe iz okvira bavljenja pozorištnika samim sobom, da postavi neka univerzalna egzistencijalna pitanja, koristeći sve ono što se događa „iza zavese”, tamo gde je (a možda i nije?) stvaran pozorišni svet. Jer teatar čine i ljudi kojima on znači više od vazduha koji udišu, ali i oni kojima je pozorište instrument za potvrdu sopstvenog ega. Čine ga oni koji u njemu žive strasti, ali i oni koji pozorište razaraju strastima. U teatru žive umetnička sujeta i bezrezervna ljubav, utilitaristi i duhovnici... Ova drama svedoči o svim onim dragim i ne tako dragim ljudima koji su prošetali kroz moj život u pozorištu i ostavili beleg sa kojim valja živeti, a i sanjati. Čitav život sam sanjao da sam se probudio. I još uvek sanjam, kaže Željko Hubač i otkriva šta se zapravo krije iza naslova dela „Sanjao sam da sam se probudio”:

– Iskustvo i ljubav. U pozorištu, manje više, živim od svoje najranije mladosti. U nekim periodima čak i bukvalno. Svedok sam svih radikalnih transformacija koje je teatar doživeo sa promenama društvenog sistema, u sredinama različitih umetničkih potencijala. Pozorište je postalo „pastorče” liberalnog kapitalizma. Ono je marginalizovano, ali ne zbog svoje katarzičnosti i subverzivnosti. Ono jednostavno ne postoji na mapi profita. Televizija i film su mu oduzeli posvećenost procesu pa se teatar za publiku bori marketingom koji nema ambiciju da prezentuje kvalitet nego glamur... I kao takvo, pozorište je postalo utočište retkima, svet za sebe u kojem se kreativna snaga podstiče, ali ujedno i iscrpljuje, u večitoj zapitanosti umetnika: ima li smisla baviti se teatrom.

Komad „Sanjao sam da sam se probudio” počinje dilemom pisca koji se upravo probudio: da li da ode u pozorište i započne pregovore sa direktorom o postavci svog novog komada ili da se ubije.

– Odgovor na tu dilemu glavni junak će pokušati da potraži kroz četiri čina koji suočavaju realni svet i pozorište u četiri potpuno različita žanra, od melodrame do vodvilja. Na kraju, iz tog i takvog pozorišta beže čak i likovi iz komada. A pisac, na kraju, ipak reši da nastavi sa životom. Dok sam stvarao sve te likove, najteže mi je bilo da uspostavim jasnu distinkciju između sna i jave. I da definišem ko je zapravo glavni junak: pozorište ili umetnik. Najdelikatnije pitanje u postupku pisanja komada o pozorištu jeste kako se idejno probiti izvan umetnicima poznatog obrasca teatarskog života. Na koji način njihove dileme približiti publici kao univerzalne – primećuje Hubač.

Postoji nešto, kako kaže naš sagovornik, skoro šizofreno u životu najvažnijeg bića teatra, glumca, koji bezmalo svakodnevno oblačeći „šinjele” likova koje igra mora da im udahne uverljivost, ali i svoju osobenost. To preti da ga obezliči, i tera ga da se permanentno bori sa duhovima svom snagom vlastitog razuma. I onda, negde 15. u mesecu, shvati da nema čime da prehrani porodicu i neminovno se zapita: „Da li sam ja normalan, ima li ovo smisla?” Uveren sam da se u svim profesijama ljudi kad-tad susretnu sa tom dilemom. 

Dino Mustafić i Željko Hubač dugo rade na ovom komadu, gotovo dve godine. Prepričavali su jedan drugome razne anegdote iz znanih im situacija u koje su upadali baveći se pozorištem, pokušavajući jedan drugoga da dodatno inspirišu.

– No, prva proba je za obojicu bila nesvakidašnje otkrovenje. Glumci i autori su pričajući svoje utiske o tekstu, počeli da ispovedaju svoj odnos prema teatru, najpre stariji koji su bili puni čudne gorčine. To je stresno uticalo na mladu glumicu koja je zapitala starije kolege šta da učini da u njihovim godinama ne oseti taj čemer koji ih razara. Odgovor na ovo pitanje sadržan je u činjenici da su oni, i pored svih ovih bolnih iskustava, ušli u proces stvaranja predstave jer bez obzira ne sve ne mogu da zamisle svoj život bez teatra. Možda je to oksimoron, ali šta je život negoli san o smislu iz kojeg, ustvari, ne želimo da nas iko budi – besedi Hubač.

Junaci Željka Hubača povereni su: Jovanu Jovanoviću, Dušanu Matejiću, Anastasiji Mandić, Suzani Lukić, Nini Nešković, Nikoli Vujoviću i Slobodanu Beštiću.