Arapsko-izraelski sukob traje decenijama

U tekstu gospodina Milana Vukelića pod nazivom „Religijska pozadina sukoba oko Jerusalima”, objavljenom 3. novembra u „Politici”, objašnjen je arapsko-izraelski sukob kroz prizmu religijsko-duhovnih razloga i motiva. Autor ističe da sukob počiva na religijskim razlikama, da je motivisan žudnjom obe strane za potpunom kontrolom nad Jerusalimom. Pa nastavlja: „Iako taj višedecenijski sukob u sebi sadrži elemente etničkog, nacionalnog i ideološkog, ipak je u suštini religijski. Naime, predmet spora je sveta zemlja koju obe strane smatraju svojom, te stoga i žele da odstrane one koji takođe pretenduju na kontrolu nad njom.” Na kraju ističe da kao pronalazak trajnog političkog rešenja za status Jerusalima treba uzeti u obzir konstataciju njegovog kolege profesora sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu gospodina Zorana Kinđića, koji predlaže vernicima i sa jedne i druge strane da bi trebalo da se posvete pronalaženju duhovnog rešenja, a krajnji cilj za svakog čoveka-vernika trebalo bi da bude dospevanje u nebeski Jerusalim.

Članak je na mene ostavio dubok utisak o poštovanju i priznavanju različitosti, što bi trebalo uvek da bude princip pomirenja i saradnje među narodima. Možda bi tako i bilo da se u odnose naroda ne mešaju velike sile i njihove imperijalne težnje.

Arapsko-izraelski sukob počinje raspadom Otomanske carevine u toku i neposredno posle Prvog svetskog rata. U Turskoj je 1908. izvršen državni udar kojim su na vlast došli Mladoturci, nacionalistička partija koja je srušila sultanat, tj. s vlasti smenila sultana Abdul Hamida Drugog, uvela republikansko uređenje i Kemala Ataturka kao novog vođu svih Turaka. Promenila se politika Turske prema podređenim provincijama i narodima u carevini i povećala diskriminacija prema onima koji nisu Turci.

Osmansko carstvo se pridružilo Centralnim silama u Prvom svetskom ratu, zarativši protiv rivalskih kolonijalnih i imperijalnih sila Velike Britanije i Francuske koje su bacile oko na njene kolonije na Bliskom i Srednjem istoku Azije. Mnogi arapski nacionalisti su hapšeni, mučeni i ubijani od turskog okupatora, a posebno u velikim arapskim prestonicama Damasku, Bejrutu, Amanu i Jerusalimu. Englezi su iskoristili arapsko nezadovoljstvo protiv turske okupacije i 8. juna 1916. s njima sklopili savez radi zajedničke borbe protiv Otomanske carevine. Arapske snage predvodili su emiri Abdulah i Fejzel, sinovi velikog šerifa Meke Husein ibn Alija, za koga se verovalo da je potomak čuvenih arapskih vođa iz Muhamedovog vremena. Da bi bili ubedljiviji, Englezi su im poslali svog oficira za vezu Tomasa Edvarda Lorensa, čuvenog Lorensa od Arabije, da ih organizuje i vodi do konačne pobede. Njegova harizma i vojnički talenat omogućili su mu da postane slavan među Arapima. Poznat je njegov arapski pohod na lučki grad Akabu na jugozapadu Jordana, bitan za Britance kao baza za snabdevanje Egipatskog ekspedicionog korpusa, ali i za pomoć arapskoj pobuni.

Arapi su pomogli Englezima i u oslobađanju Jerusalima pre Božića 1917. Za to učešće u ratu obećana im je velika arapska nezavisna država na području Palestine, Jordana, Sirije, Libana i Iraka. Međutim, izigrani su od saveznika. Naime, Velika Britanija i Francuska zaključile su još 1916. tajni Sajks-Pikotov sporazum po kojem su između sebe podelili interesne sfere na Bliskom i Srednjem istoku. Britaniji su pripali Palestina i Jordan, a Francuskoj Sirija i Liban. Kršeći obećanja, arapsko područje podelili su nepovoljno za Arape. Balfurovom deklaracijom iz 1917. Velika Britanija je dopustila Jevrejima stvaranje svoje nacionalne države u Palestini i obećala im Jerusalim, sve zbog finansijske podrške koju su dobili od cionističkih krugova, a posebno oko odobravanja američke vlade da SAD uđu u rat na strani sila Antante. Dokument deklaracije postao je značajan za cionistički pokret, jer su se Jevreji pozivali na nju kao na međunarodni državnotvorni dokument priznanja formiranja Izraelske države.

Na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. sprečeni su napori za stvaranje nezavisne arapske države, Britanija i Francuska dobile su mandate nad tim arapskim zemljama, a Irak je postao britanski protektorat. Odbijen je predlog o osnivanju autonomne arapske države, što je već 1920. dovelo do velikog arapskog ustanka protiv novih kolonijalnih vlasti. Ni Jevreji nisu bili zadovoljni, jer su im Britanci ograničavali, pa ih i sprečavali da u većem broju naseljavaju palestinske enklave. Zato su se organizovali u naoružane narodne milicije i pod vođstvom oca nacije Ben Guriona započeli borbu za oslobođenje od britanske vojne uprave.

U tom periodu, velikom zaslugom Engleza, dolazi i do prvih arapsko-jevrejskih sukoba, koji će eskalirati 1948, nakon međunarodnog priznanja Izraela kao države.

Miomir Garašanin,
Beograd