Ne­slav­ni kraj Tur­skog Gan­di­ja

Po­sle osam po­ra­za u su­če­lja­va­nju s pred­sed­ni­kom Re­dže­pom Ta­ji­pom Er­do­ga­nom vo­de­ća opo­zi­ci­o­na Re­pu­bli­kan­ska na­rod­na par­ti­ja (DžHP) ko­nač­no je po­sla­la u pen­zi­ju svog vi­še­go­di­šnjeg li­de­ra Ke­ma­la Ki­lič­da­ro­glua i iza­bra­la no­vog pred­sed­ni­ka. Taj po­tez je po­vu­čen uoči lo­kal­nih iz­bo­ra na ko­ji­ma će vla­da­ju­ća Par­ti­ja prav­de i raz­vo­ja po­ku­ša­ti da po­vra­ti iz­gu­blje­ne po­zi­ci­je u naj­ve­ćim gra­do­vi­ma u ze­mlji pre sve­ga u 16-mi­li­on­skom Is­tan­bu­lu, u ko­jem je Er­do­gan od­ra­stao i pre tri­de­set go­di­na za­po­čeo ka­ri­je­ru.

„Za raz­li­ku od svog pret­hod­ni­ka, ja ću vo­di­ti hra­bru i od­luč­nu po­li­ti­ku. Mi ve­ru­je­mo da će­mo do­sa­da­šnje po­li­tič­ko bez­na­đe pre­o­kre­nu­ti u na­du. Sa­da smo otvo­ri­li vra­ta za po­be­du na lo­kal­nim, a ka­sni­je i na par­la­men­tar­nim iz­bo­ri­ma”, uve­ren je no­vi pred­sed­nik Re­pu­bli­kan­ske na­rod­ne par­ti­je Ozgur Ozel (49) po­sle iz­bo­ra na kon­gre­su ko­ji je ovih da­na odr­žan u An­ka­ri.

De­le­ga­ti su, do­du­še, bi­li po­de­lje­ni: no­vi šef par­ti­je ko­ju je svo­je­vre­me­no osno­vao Mu­sta­fa Ke­mal Ata­turk do­bio je 812, a već biv­ši šef Ki­lič­da­ro­glu 536 gla­so­va. „Ovo je za me­ne uda­rac no­žem u le­đa”, ka­že po­sle po­ra­za do­sad ne­do­dir­lji­vi li­der DžHP-a.

No­vi pred­sed­nik Ozel je šef po­sla­nič­ke gru­pe vo­de­će opo­zi­ci­o­ne stran­ke. Uži­va po­dr­šku gra­do­na­čel­ni­ka Is­tan­bu­la Ekre­ma Ima­mo­glua, po­li­ti­ča­ra ko­me će, pre­ma mno­gim pro­ce­na­ma, pri­pa­sti vre­me ko­je do­la­zi. To je iz­gle­da i bi­lo pre­sud­no pri­li­kom od­lu­či­va­nja de­le­ga­ta.

Po­sle po­ra­za na pred­sed­nič­kim i par­la­men­tar­nim iz­bo­ri­ma, ko­ji su odr­ža­ni u ma­ju, do­sa­da­šnji li­der DžHP-a Ki­lič­da­ro­glu na­šao se na uda­ru unu­tar stran­ke. Od­bio je da pod­ne­se ostav­ku. Ni­je mo­gao da shva­ti da su se vre­me­na pro­me­ni­la, da se vi­še ne mo­že, kao ne­kad, ži­ve­ti od sta­re sla­ve, sa­mo ako se is­pred se­be is­tu­ri por­tret osni­va­ča re­pu­bli­ke Ata­tur­ka. Po­što fi­zič­ki li­či na in­dij­skog fi­lo­zo­fa i bor­ca za ne­za­vi­snost, ko­ga je opo­na­šao, do­bio je na­di­mak Tur­ski Gan­di. Ali, oči­gled­no ni­je us­peo da uhva­ti ko­rak s pro­me­na­ma ko­je je do­neo 21. vek i od 2010. go­di­ne, kad je do­šao na če­lo stran­ke, tr­peo je po­raz za po­ra­zom. Po­ku­šao je da uje­di­ni opo­zi­ci­o­ne par­ti­je, ali ni­je do kra­ja us­peo, po­što su se za istim sto­lom na­šli ne­po­mir­lji­vi po­li­ti­ča­ri – ra­di­kal­ni na­ci­o­na­li­sti i se­ku­lar­ni le­vi­ča­ri.

„Mi kre­će­mo u kam­pa­nju. Er­do­ga­no­va vla­da vi­še ne mo­že da osvo­ji ve­ći­nu s ova­ko vi­so­kim tro­ško­vi­ma ži­vo­ta ko­ji po­ga­đa­ju mi­li­o­ne gra­đa­na, po­ra­stom ne­za­po­sle­no­sti, na­glim pa­dom kur­sa na­ci­o­nal­ne va­lu­te”, uve­ren je Ozel.

Re­pu­bli­kan­ska na­rod­na par­ti­ja, ko­ju sa­da pred­vo­di Ozel, na­ći će se na pr­vom ve­li­kom is­pi­tu na lo­kal­nim iz­bo­ri­ma, ko­ji će bi­ti odr­ža­ni po­sled­njeg da­na mar­ta 2024. go­di­ne. Ključ­no pi­ta­nje je­ste da li će us­pe­ti da za­dr­ži čel­ne po­zi­ci­je u tri naj­ve­ća gra­da u ze­mlji – Is­tan­bu­lu, An­ka­ri i Iz­mi­ru.

Pro­me­ne u vo­de­ćoj opo­zi­ci­o­noj stran­ci pa­žlji­vo se pra­te i ana­li­zi­ra­ju u vla­di. Ne bi­ra­ju­ći re­či, Er­do­gan je već kre­nuo u ofan­zi­vu.

„Iz­bor no­vog li­de­ra Re­pu­bli­kan­ske na­rod­ne pa­ri­je su­štin­ski ne­će ni­šta pro­me­ni­ti. No­vi i sta­ri pred­sed­nik su isti. Ki­lič­da­ro­glu je sa­ra­đi­vao s ko­pred­sed­ni­kom pro­kurd­ske Na­rod­ne de­mo­krat­ske par­ti­je Se­la­ha­ti­nom De­mir­ta­šom, ko­ji je zbog po­dr­ške te­ro­ri­sti­ma tre­nut­no u za­tvo­ru, kao i s bi­zni­sme­nom Osma­nom Ka­va­lom, ko­ji je po­dr­žao za­ve­re­ni­ke ko­ji su 2016. go­di­ne po­ku­ša­li da iz­ve­du dr­žav­ni udar u Tur­skoj. I no­vi li­der po­dr­ža­va te­ro­ri­ste De­mir­ta­ša i Ka­va­lu”, is­ta­kao je u pr­vom re­a­go­va­nju Er­do­gan, li­der AKP-a, ko­ji je na vla­sti ne­pre­kid­no dve de­ce­ni­je.

Er­do­gan je u ma­ju, mi­mo pred­vi­đa­nja, po­be­dio na pred­sed­nič­kim par­la­men­tar­nim iz­bo­ri­ma. U to­me mu je naj­vi­še po­mo­gla raz­je­di­nje­na opo­zi­ci­ja i ne­de­fi­ni­sa­na po­li­ti­ka Ki­lič­da­ro­glua. Ali još ni­je za­do­vo­ljan.

„Tr­ka ni­je za­vr­še­na. Mi že­li­mo da po­vra­ti­mo vlast u ve­li­kim gra­do­vi­ma u Tur­skoj, u ko­ji­ma smo 2019. iz­gu­bi­li ve­ći­nu”, is­ti­če.

Bit­ka za osva­ja­nje Is­tan­bu­la već je po­če­la, iako je do iz­la­ska na bi­ra­li­šta osta­lo sko­ro pet me­se­ci. Taj grad, iako ni­je pre­sto­ni­ca, u Tur­skoj ima po­se­ban zna­čaj. To je naj­ve­ći tr­go­vin­ski, fi­nan­sij­ski i kul­tur­ni cen­tar u tom de­lu sve­ta. U nje­mu ži­vi vi­še od 16 mi­li­o­na Tu­ra­ka i po­je­di­nač­no je ve­ći od 130 ze­ma­lja na pla­ne­ti.

„Ko vla­da Is­tan­bu­lom, taj vla­da islam­skim sve­tom”, ka­žu pre­te­ri­va­nju sklo­ni tur­ski na­ci­o­na­li­sti.