Geopolitika i nacionalni interes

U domaćoj javnosti preovlađuje stanovište da politički život, kolokvijalno nazvanih „malih” zemalja, poput Srbije, značajno određuju takozvani geopolitički sklopovi. U tom smislu, često se u javnom diskursu preporučuje političko delovanje, kako u spoljnoj tako i u unutrašnjoj politici, koje na izvestan način treba da bude usklađeno sa pomenutim sklopovima.

Obaziranje na geopolitičke sklopove, međutim, nije isto što i povinovanje geopolitičkim interesima subjekata moći u međunarodnoj političkoj areni. Ovo povinovanje bi podrazumevalo, ne samo neku vrstu političke kolaboracije nego i prihvatanje intelektualnog miljea u kome su odnosi moći zadobili svoje teoretsko i etičko opravdanje. Razlika obaziranja i povinovanja u tom smislu može da se posmatrati kao distinkcija nacionalnog i kolonijalnog diskursa.

Sintagma „kolonijalni diskurs” vodi poreklo iz samorazumevanja kolonizatora kao civilizatora i emancipatora. Drugi, odnosno onaj koji treba da bude „civilizovan”, u tom je smislu nepriznat u svojoj drugosti, poništen u svojoj različitosti. Ta se drugost postavlja kao suprotnost civilizovanosti kao nekakvo diluvijalno stanje. Ovakav odnos prema drugom je, kako to ističe Cvetan Todorov, u suštini asimilatorski. Uz pomoć drugog, asimilator se legitimizuje kao subjekat, dok istovremeno asimilovani prestaje da bude nezavistan.

U vreme procvata geopolitike, krajem prošlog veka, a posle završetka hladnog rata, mnogi intelektualci „malih” naroda prihvatili su kolonijalni diskurs kao svojevrsnu istorijsku datost. To se u Srbiji očitovalo u takozvanom ekspertskom mišljenju, čije tragove možemo da pratimo sve do naših dana.

Ovo ekspertsko mišljenje imalo je u Srbiji od početka i elemente kolonijalnog diskursa. U svakoj analizi polazilo se od postavljenih graničnika, razumevanih kao prirodne nužnosti koje se ne razmatraju. Jedan od prvih graničnika koji se nekritički prenose iz vrednosnog miljea Zapada, svakako je pogled na balkanske narode kao na nedovoljno civilizacijski zrela društva koja tek treba da zavrede priznanje od civilizovanijih naroda. Ova tezu o nedovoljnoj razvijenosti balkanskih naroda, pojedini intelektualci i političari prihvataju kao paradigmu za društveno delovanje. Na osnovu toga prihvataju se i drugi graničnici, a onda i neposredna uputstva za političke akcije.

Kada se danas pledira za bespogovorno prihvatanje političkih zahteva Zapada, ili se domaće društvene prilike mere ocenama političkih tela moćnih zemalja, onda je ovo „ekspertsko mišljenje” ništa drugo do povinovanje kolonijalnom diskursu. Rezultat ovog povinovanja nema samo neposredne političke posledice. Naime, prihvatanje kolonijalnog diskursa podrazumeva odustajanje od političkog subjektiviteta.

U zemljama istočne Evrope, koje su posle raspada Varšavskog ugovora postale deo Evropske unije (a neke od njih i NATO pakta), otpor kolonijalnom diskursu očitava se kao bujanje desničarskih partija. Pritom, na delu je nova krajnost. Kao što se nekritički pristupa prihvatanju kolonijalnog diskursa, tako su ovde takozvane nacionalne vrednosti uzete izolovano od istorijskih prilika. U suštini, radi se o kvaziistorijskom potenciranju nekakve autohtone kulture, koja se posmatra kao izolovana u odnosu na duh vremena, uticaje i posredovanje drugim kulturama. I ova je krajnost prisutna u domaćoj politici, a svoj najvulgarniji oblik pronalazi u sramnim grafitima koji pozivaju na genocid.

Obaziranje na geopolitičke sklopove u kontekstu nacionalnog diskursa podrazumeva, na prvi pogled, nastojanje da se nacionalni interesi u što je moguće većoj meri ostvare, što uključuje i hrabar otpor kolonijalnom diskursu. Međutim, nacionalni diskurs ne podrazumeva izolaciju, apsolutizovanje takozvanih nacionalnih vrednosti ili anahrono zatvaranje u etničke vrednosti. Ako to prevedemo na jezik dnevne politike – zastupanje nacionalnog interesa podrazumeva otpor spoljnim diktatima i uslovljavanjima, a da se pritom a priori ne odbacuju vrednosti i imperativi koji vladaju u savremenom svetu. Zato je važna argumentovana odbrana nacionalnih interesa, zasnovana na principima koje prihvataju međunarodne pravne i političke institucije.

Na kraju, budimo sasvim direktni: politika koju aktuelna vlast u Srbiji preduzima u odbrani nacionalnih interesa, pre svega kada je reč o Kosovu i Metohiji, predstavlja autentični nacionalni diskurs, emancipovan kako od prihvatanja imperijalnog mišljenja (kolonijalni diskurs), tako i od radikalno desničarskog odbacivanja drugog, insistiranja na nekakvom identitetu koji, takođe, nije posredovan razlikom. Ukoliko se udaljimo od medijske halabuke, kafanskog nadglasavanja i parola dana, ako u miru promislimo o potezima aktuelne vlasti, postaje vidljiva, ne samo principijelna koherentnost nego i racionalna opravdanost takve politike. Dakle, pre nego što bilo ko zauzme lični stav prema rešavanju kosovskog pitanja, treba da hladne glave promisli o potezima vlade i predsednika Srbije, da ima u vidu društvene i ekonomske interese zemlje u kojoj živi, očuvanje njene suverenosti, to jest političkog subjektiviteta, orijentaciju u sklopu geopolitičkih odnosa. Rezultat takvog promišljanja, uveren sam, rezultiraće širokom podrškom javnosti pomenutoj politici.

Bivši narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista