Sindrom hroničnog umora onesposobljava ljude da normalno funkcionišu

Pandemija kovida 19 izazvala je ozbiljan uticaj na globalno društvo, a pre svega na psiho-fizičko zdravlje ljudi. Iako su već dobro poznati razorni akutni efekti korone, nedavno se interesovanje svetskih istraživačkih timova okrenulo ka hroničnim posledicama ove bolesti, gde je dokazano da 87 odsto pacijenata koji su imali koronu, nastavljaju da imaju najmanje jedan simptom dva meseca nakon početka bolesti, dok njih 30 odsto pokazuje simptome čak šest meseci nakon infekcije.

Zato će mnoge dileme iz ove oblasti biti razjašnjene danas na Institutu za kardiovaskularne bolesti ,,Dedinje”, gde će biti održan Prvi internacionalni simpozijum o postkovid sindromu i sindromu hroničnog umora.

Dr Timon Zupanc iz Slovenije će, ovom prilikom, govoriti o metodološkim aspektima dijagnostike i lečenja sindroma hroničnog umora, prof. dr Milomir Milanović sa Vojnomedicinske akademije će se osvrnuti na infektološki aspekt ovog sindroma, dok će prof. dr Nebojša Tasić, načelnik Centra za edukaciju i prevenciju kardiovaskularnih bolesti Instituta ,,Dedinje”, održati predavanje koje se tiče poremećaja regulacije pritiska pacijenata sa postkovid sindromom.

Prof. dr Branislav Milovanović, predsednik Udruženja za neurokardiologiju Srbije i šef Neurokardiološke laboratorije Instituta ,,Dedinje”, naglašava da kao što smo ranije imali epidemiju korone, sada imamo epidemiju postkovid sindroma, koji prati i ogroman broj pacijenata u Srbiji, Evropi i celom svetu.

‒ Mijalgični encefalomijelitis, odnosno sindrom hroničnog umora, veoma je složena i onesposobljavajuća multisistemska hronična bolest koja pogađa milione ljudi širom sveta, ali je još uvek u velikoj meri nepoznat, kako široj javnosti, tako i velikom broju medicinskih stručnjaka. Bolest je, zbog neadekvatnih i zastarelih smernica za dijagnostiku i lečenje, nekada bila definisana samo kao uporni i iscrpljujući zamor nepoznatog porekla, dok se dijagnoza zasnivala na isključivanju drugih mogućih uzroka umora, često zanemarujući značaj drugih simptoma. Jedina dijagnostička metoda koja može da ukaže na organske promene kod sindroma hroničnog umora, gde možemo da dokažemo njegovo postojanje je, upravo, neurokardiološko testiranje, odnosno testiranje funkcije autonomnog nervnog sistema – ističe dr Milovanović.

Tim Laboratorije za ispitivanje autonomnog nervnog sistema, osnovan na Institutu ,,Dedinje”, veoma je uspešan u tome. Uspeli su da izdvoje tri grupe pacijenata sa postvirusnim sindromom, koji je podtip postkovid sindroma. U prvoj grupi su pacijenti sa simptomima koji traju duže od šest meseci, ali bez razvijenih kriterijuma hroničnog umora. U drugu grupu spadaju oni pacijenti koji su razvili komplikacije ‒ infarkt, moždani udar, trombozu, dok trećoj grupi pripadaju oni kod kojih se već razvio sindrom hroničnog umora, a takvih je deset do trideset odsto, objašnjava prof. Milovanović i ističe da postoje četiri stepena bolesti.

‒ Kad je pacijent u prvom, onom upozoravajućem stepenu bolesti, on nema energije za svakodnevne aktivnosti. U drugom stepenu bolesti, pacijenti napuštaju školu i posao, već u trećem nemaju snage ni za izlazak iz kuće, dok se četvrta grupa vezuje za postelju – navodi dr Milovanović.

Suorganizatori ovog značajnog skupa biće Udruženje pacijenata sa sindromom hroničnog umora, Udruženje za neurokardiologiju Srbije i Udruženje centra za hipertenziju, prevenciju infarkta i šloga – HISPA, uz veliku podršku Svetske zdravstvene organizacije.