Moć ujedinjenja cele jedne generacije

Oproštaj jedne generacije od same sebe. Upravo ovim rečima bi se mogao definisati najnoviji projekat legendarne engleske grupe „Bitlsi”. Kompozicija „Now and Then” (u slobodnom prevodu: „S vremena na vreme” ili „Ponekad”), izdata 2. novembra, praktično preko noći se usadila u duše svih onih koji su u muzičke vode uplovili u epohi u kojoj je liverpulska četvorka suvereno vladala maštom mladih. Višegodišnji trud Pola Mekartnija i Ringa Stara, jedinih još živih članova grupe, pokazao se upravo onakvim kakav smo svi potajno očekivali. Dobili smo pravi, poznati zvuk „Bitlsa”, glasove, aranžman, atmosferu, perfekciju...

U dvanaestominutnom filmu realizovanom uz projekat „Now and Then”, Pol Mekartni se priseća vremena kada je Džon Lenon napisao i snimio istoimenu kompoziciju, u svom stanu u Njujorku, davnih sedamdesetih godina prošlog veka. Tada su zabeleženi samo Džonov glas i melodija odsvirana na kućnom klaviru. Ovakav snimak, naravno, nije zadovoljavao neophodne tehničke standarde i završio je u bogatoj Lenonovoj arhivi.

Srećom, savremena tehnologija je učinila svoje i „Bitlsi” su nam se vratili. Konačna verzija kompozicije objavljena je kao dvostruki singl, zajedno sa „Love Me Do”, prvom pesmom koju su Džon, Pol, Džordž i Ringo snimili pod zajedničkim imenom, a koje će ih proslaviti širom sveta.

Ipak, sve su to tehnički podaci. Ono što je daleko važnije jesu emocije koje nam je „Now and Then” podarila. Kao da smo se preko noći vratili sopstvenoj mladosti, kada smo sve mogli i kada nam je sve bilo dozvoljeno. Ponovo se pokazalo kolika je moć ujedinjenja cele jedne generacije kada je muzika u pitanju.

Ovo definitivno nije slično projektu njihovih večitih rivala grupe „Roling stouns”, u koji su uključeni i snimci njihovog pokojnog bubnjara Čarlija Votsa i privremenog povratnika basiste Bila Vajmena. „Now and Then” su „Bitlsi” iz najzrelijeg doba, kada su bili sposobni da stvore muziku kojoj je bilo suđeno da se nađe u arhivi svakog slušaoca i svake radio-stanice. Sva bojazan muzičkih zaljubljenika da bi jedan ovakav projekat, unapred vezivan za ne baš omiljenu „veštačku inteligenciju”, koja se povremeno provlačila u krugovima fanova liverpulske četvorke, nestaje onoga trenutka kada se začuju prvi akordi i Lenonov glas.

„Kada smo ostali bez Džona, znali smo da je svemu došao kraj”, podseća se Pol Mekartni. Ipak, pokazalo se da duh nekih ljudi ostaje da lebdi među nama i po njihovom konačnom odlasku, da nas hrani i nadahnjuje. Kada je reč o muzici, bez obzira na stilsko opreljenje ili vreme kada je nastajala, to je neizbrisiva istina.

Kako god bilo, kompozicija „Now and Then” nije tek puko sećanje na „Bitlse” i njihovo vreme. Naprotiv, reč je o nečemu što je neodvojivo od njihove kompletne zaostavštine, što neće biti, niti bi trebalo da bude, posmatrano tek kao „tehnološki eksperiment”. Naprotiv, sve se uklapa u duh „bitlsovskog” delovanja. Kao nešto što je tek na trenutak izašlo iz stvaralačkog fokusa legendarne četvorke.

Jasno je da „Now and Then” nije realizovana kako bi se zaradile pare, što teško da je potrebno ikome od članova grupe, ili da bi dramatično uvećalo njihovo bogatstvo, niti da bi se unapredio i osvežio postojeći katalog „Bitlsa”, kojem jedva da je potrebno brušenje. Možda pravi razlog postojanja leži u Makartniju. Nijedan „Bitls” se nije toliko trudio da održi bend na okupu. I nijedan od pomenute četvorice nije radio neumornije da bi obezbedio srećan kraj zajedničke priče, nikada ne propuštajući da podseti javnost da je bend bio i ostao nezamenjiva studijska ekipa.

I na kraju, da li bi ovo mogao da bude poziv i drugima da pokušaju nešto slično? Ne treba ni sumnjati da će se mnogi okrenuti najnovijim tehnološkim blagodetima i pokušati da ožive prošlost. Ipak, ne bi trebalo smetnuti s uma da je Džon Lenon samo jedan i da su samo jedni „Bitlsi”. To treba poštovati.