Odlazak gospodina scene

Veliki gospodin pozorišta, televizije i filma Meto Jovanovski, ugledni makedonski i jugoslovenski glumac, preminuo je u 78. godini ostavivši za sobom karijeru dostojnu poštovanja. Šarmantni, nenametljivi Meto Jovanovski bio je po svemu posebna glumačka ličnost. Rođen je 17. januara 1946. godine u Pančarevu, tadašnja opština Berovo, u istočnoj Makedoniji, vrlo rano ispoljivši umetnički dar. U Delčevu gde je učio osnovnu školu bio je član dramske sekcije, i skrenuo pažnju na svoju glumačku osobenost. Otuda i prva uloga i to u predstavi „Zla žena” Jovana Sterije Popovića.

Gimnazijske dane provodi u Štipu gde je studirao na Višoj pedagoškoj školi. Uporedo je radio u Narodnom pozorištu u Štipu, koje mu je otvaralo nove vidike, da bi ga nedugo zatim glumac i reditelj Ilija Aref, direktor ovog teatra, nagovorio da studira glumu. Pozorišnu akademiju u Sofiji upisao je 1966. godine, akademsku diplomu stekao četiri godine kasnije kao član poslednje generacije čuvenog profesora Bojana Danovskog. Uskoro dobija posao u Dramskom pozorištu u Skoplju, čiji je član bio punih 40 godina. Gotovo u isto vreme u njegovom matičnom teatru radili su, takođe mladi i talentovani reditelji Slobodan Unkovski, Ljubiša Georgievski, Vladimir Milčni, ali i reditelji iz Beograda.

Meto Jovanovski tokom karijere ostvario je brojne scenske uloge: Todor Pophristov, Vani Urumov, Čavče, Hamo, Simon, Božo Munja, Jovan Burger, Ilko… Ipak, naslovna uloga u predstavi „Hamlet” Vilijama Šekspira, koju je režirao Slobodan Unkovski, obeležila je, kako je znao da kaže, njegovu pozorišnu karijeru.

– Šekspirov Hamlet je izazov za svakog glumca. To je nešto poput Mont Everesta: vrh koji se ne da lako osvojiti. Potrebne su velike psihofizičke i kreativne pripreme. Učenje satima i analiziranje velikih monologa, dijaloga… Poniranje u nepoznati svet, lavirint bez orjentira koji je izazov i podvig. To je lik koji te misaono nadograđuje i obogaćuje – kazivao je Jovanovski.

Prvu filmsku ulogu Meto Jovanovski ostvario je 1971. godine, u filmu „Makedonski deo pakla”, gde je glumio partizana. Sledeće godine igrao je u filmu „Prokleti smo Irina”, u režiji Koleta Angelovskog, zajedno sa Nedom Arnerić i Batom Živojinovićem. Autentičan, upečatljiv, uvek drugačiji, suveren u svom umetničkom izrazu, vrlo brzo istakao se kao jedan od vodećih dramskih umetnika u Makedoniji, kao i na prostoru cele Jugoslavije. U vremenu bivše Jugoslavije najčešće je bio u društvu sa glumcima Pavlom Vuisićem i Stoletom Aranđelovićem.

– To su velikani koje sam obožavao. Bili su toliko jednostavni i prirodni, i u životu i na filmskom platnu. Na prostoru Balkana danas jednostavno nema takvih raskošnih glumaca – govorio je Jovanovski koga se poklonici filma sećaju po briljantnim ulogama u filmovima „Stršljen”,„Nečista krv”, „Srećna Nova ’49.”, „Za sada bez dobrog naslova”, „Kuća pored pruge”, „Seks – partijski neprijatelj broj 1”, „Dorotej”, „Kad svane dan”… Filmsku publiku Meto Jovanovski osvojio je posebno likom dr Saše Psaltirova u filmu „Pre kiše”, u režiji Milča Mančevskog, ali i glumom u filmu „Beli, beli svet”, reditelja Olega Novkovića.

Stvarao je Meto Jovanovski širom ondašnje zemlje, sarađivao sa brojnim rediteljima i kolegma-glumcima ne razmišljajući o pripadnosti i političkoj obojenosti. I ostao jugonostalgičar i čovek koji je voleo svoju zemlju.

– Živimo u vremenu velikih promena, devijantnih, retrogradnih pojava i brojnih konfrontacija. U jednom takvom okruženju kao umetnik ne bih mogao da kažem da sam srećan i slobodan. Puno se koristi reč „demokratija”, ali demokratija nije anarhija – znao je da primeti Jovanovski, inače dobitnik najvećih nagrada za svoje uloge.

Na pitanje zbog čega smo loši đaci istorije, ovako je odgovarao:

– Zato što smo postali alavi, drčni, beskompromisni, lažljivi, nehumani jedni prema drugima. Zato što smo zaboravili na prave, izvorne, tradicionalne vrednosti, ili bolje rečeno na one biblijske, univerzalne, civilizacijske vrednosti. Zato što smo zaboravili na lik božji, ikonu božju koja je putokaz i jedini pravi orijentir za svakog čoveka. Zato što smo postali ono što najviše ne smemo biti, slepa srca, zato što smo prihvatili da je „mister dolar” sam bog, a mi njegova poslušna i verna „čeda”.

Meto Jovanovski bio je rado viđen gost u Beogradu i Srbiji. Ponosan i na lep uspeh televizijske serije „Selo gori a baba se češlja” u režiji Radoša Bajića, u kojoj je takođe igrao.

– Beograd je veliki kulturni centar: metropola, i kao takav se razvija decenijama, godinama. Igrao sam predstave u Narodnom pozorištu u Beogradu, Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom pozorištu... Snimao sam filmove po beogradskim ulicama, imao priliku da na trenutke osetim kako pulsira grad... Stekao sam prijatelje... Moja sećanja su zajednički filmski projekti, druženja i prijateljstva na snimanjima i raznim festivalima od „Triglava do Đevđelije”... Moja sećanja su i nagrade koje sam dobio, više zbog ljudi koji su ih pre mene dobili, i onih koji su mi ih dodelili. Posebno izdvajam gran pri „Ćele-kula”, za uloge u filmovima „Srećna nova ’49” i „Tetoviranje” – prisećao se u svoje vreme Jovanovski uz reči:

– Na svečanoj ceremoniji, kada su mi „Ćele-kulu” uručivali za „Tetoviranje”, osetio se kratak, blag zemljotres. U dvorani je nastala mala panika, a zatim se sve smirilo. Neko je dobacio iz publike: „Meto, kad ti dobijaš nagrade, i zemlja se trese” – pričao je Jovanovski, koji je često citirao, merio se, narodnom izrekom: „Čovek može napraviti skok onoliko koliko mu daje sredina u kojoj živi”.