Delo za primer

Nedavno sam krenula na druženje s penzionerima Savskog venca. Od tačke A –„Politika” do tačke B – „Kuća cveća” vozim se trolejbusom broj 41. Na stajalištu gde treba da izađem stoje tri automobila koje vozač trolejbusa mora da zaobiđe. U nameri da se približi ivičnjaku stajališta, videvši da se sa štapom pripremam za izlazak, vozač dovozi vozilo do ivičnjaka, ali premašuje stajalište za dva do tri metra. Stao je na bezbedno mesto. Otvorio je izlazna vrata, ali istovremeno i vrata za vozača i istrčao ispred mene. Pomislih da je opet kvar na troli, kao što se desilo odmah iza „Politike”. Pružio mi je svoju ruku i upitao: „Hoćete li pravo, levo ili desno?”, „Desno”, rekoh, sasvim zbunjena. Govorila sam mu, po šablonu, reči zahvaljivanja, dok me je on brižljivo izvodio na platformu desno. Ostadoh zbunjena neočekivanom pažnjom, posebno načinom ukazivanja pažnje. Okretoh se nekako i videh – trolejbus odlazi. A ime? Ime vozača? Kako da mu zahvalim? Što ga ne upitah za ime?

Prelazim ulicu i lagano se spuštam ka tački C – kući penzionera novog udruženja Savski venac. Obuzetoj činom sreće, dolazi mi u glavu ime vozača, koji me je 8. novembra u 13 časova i deset minuta, ispred „Kuće cveća”, usrećio. Zaista, usrećio. Vozač trolejbusa sa linije 41 se zove – čovek. Retko ime u ovo vreme, ali zato ime vredno hvale. Nosi ga momak iz ove priče. Mene je usrećio, a verujem i sve putnike iz vozila, koji su bili svedoci ovog divnog gesta.

Trebalo bi da majke ovo ime daju svojoj deci, ime čovek. Ovo ime ima budućnost i može našu zemlju da učini ponosnom. Neka ova priča učini da se ime ovog vozača umnoži, kako bi svi postali – ljudi.

Slavka Nedeljković,

Novi Beograd