Diskretni šarm ramondinog doma

Niš – Na dvadesetak kilometara po izlasku iz Niša, trasom nekadašnjeg „carskog” ili „carigradskog” druma, stiže se u Sićevačku klisuru. Sa obe strane su stene i grebeni, između njih protiče Nišava, malo iznad reke je železnička pruga, a nad prugom magistralna saobraćajnica. Od prirodnih lepota i onog čime je ljudska ruka oplemenila ovo područje zastaje dah.

Od 2000. godine Sićevačka klisura ima status parka prirode, zbog geomorfoloških karakteristika i ekosistema koje čine jedinstvene biljne i životinjske vrste. Ovde rastu dve ramonde – Serbika i Natalija. Profesori Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Nišu argumentovano tvrde da ove izuzetno retke biljke mogu da se nađu i u obližnjoj Jelašničkoj klisuri, koja je na putu od Niške Banje prema vrhovima Suve planine. Kao što je poznato, ovaj cvet-feniks, endemit centralnog dela Balkanskog poluostrva, simbol je Dana primirja u Prvom svetskom ratu, to jest Dana pobede, kako se 11. novembar naziva i praznuje u našoj zemlji.

Osim dve ramonde, klisura je i dom žalfije, majčine dušice, hajdučke trave, kantariona i kleke. I fauna je bogata i raznovrsna. Područje je prepuno zečeva, lisica, jazavaca, krtica i vidre, a može se naići i na šakale i divlje mačke. Postoji i čitav mali svet kornjača, a od zmija su zastupljene šarke, smukovi, poskoci i belouške.

Nedavno je spomenikom kulture proglašena i Hidroelektrana „Sićevo”, jedna od prvih pet u našoj zemlji. Ovaj status zavredela je zbog svog istorijskog značaja, lepote objekta i činjenice da je u njoj sačuvana oprema iz vremena kada je počela da radi. Nalazi se na putu prema manastiru Sveta Petka, a hidrocentralu karakteriše velika pokretna brana i dva i po kilometra dugačko akumulaciono jezero. Od kada je podignuta 1909. nije prekidala rad, u funkciji je i danas. Od prvog dana počiva na principu Tesline trofazne struje.

Kroz Sićevačku klisuru prolazi pruga koja je železnička „žila kucavica” Evrope – od Londona, preko Pariza, Beograda i Niša vodi do Sofije i Istanbula. Sićevačka je posle Đerdapske najduža klisura u našoj zemlji.

A lepotu prirode i graditeljstva upotpunjuju manastir Svete Petke Iverica u Ostrovici i manastir Svete Bogorodice u Sićevu, kao i nedaleko od njih i manastir Vavedenja Svete Bogorodice.

Sićevačka klisura definitivno spada u one delove Srbije čije su lepote istražene, ali su za mnoge i dalje nepoznanica. Umesto po draguljima koje skriva u svojim nedrima, decenijama je više znana kao saobraćajna „crna tačka”. Vreme je da se takva slika promeni i da prirodna i graditeljska bogatstva, kakva se retko gde sreću, postanu prepoznatljiv simbol Sićevačke klisure.