Istinu ne treba kriti, nego spoznati

Razmišljam o tome čime se sve ljudi služe u dokazivanju svojih uverenja ili zabluda. I dokle doseže i do čega dovodi fanatizam u odbrani svojih okoštalih stavova, i ne pomišljajući da to i ne mora da bude baš tako. Naravno, u svemu tome ne izuzimam sebe.

Povod za ovo moje razmišljanje je tekst Predislava Daničića „Neke istine se ne mogu sakriti”, objavljen u ovoj rubrici 14. novembra. Je li moguće da čovek partizanski pokret u Jugoslaviji poistoveti s terorizmom i mafijaškim organizacijama kriminalnih grupa? Je li moguće da tako misli moj zemljak (ja sam iz Solotuše kod B. Bašte), koji, hvala bogu, i danas živi u jezgru partizanskog otpora okupatoru za sve vreme trajanja NOR-a, na teritoriji na kojoj su četnici naneli nedužnom narodu mnogo više zla nego Nemci? Da ne bih bio patetičan, neću reći da je dovođenje partizanskog pokreta u vezu s terorizmom, kriminalom i mafijom vrhunac beščašća, ali svakako jeste vrhunac nečasnog nastojanja ne samo da se falsifikuje naša prošlost, nego da se na osnovu toga odrede i naša sadašnjost i budućnost.

Kaže Daničić, kome pre neki dan u ovoj rubrici moj kolega s grupe Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Krsto N. Bajović ispevao odu zbog njegovog prezimena i stava da je partizanski pokret bio teroristički zato što je uveo diktaturu proleterijata, a diktatura sama po sebi znači „nasilan način nametanja političke, verske ili ideološke ideje”. Da se malo razjasnimo. Prvo, može li pojedinac ili grupa da uvede diktaturu većini? Drugo, reč „pokret” označava radnju, ali u sintagmi „partizanski pokret” više označava masovnost nego radnju. Setimo se: na kraju NOR-a imali smo 700.000 ili čak 900.000 partizana. Tom broju treba dodati broj članova njihovih porodica, rođaka, prijatelja, simpatizera... što je činilo ogromnu većinu tadašnjeg stanovništva. Da li ta većina nameće ili bira put i način života i društvenih odnosa i za sebe i za manjinu, uostalom kao i danas u demokratiji, gde većina odlučuje? Prema tome, diktatura ne mora uvek da znači nametanje ili teror, može da označava i ideologiju prihvaćenu od većine, odnosno izbor normi koje će vladati za sve, s tim što je uvek bilo i biće onih koji misle drugačije od većine.

Inače, mislim da su srećni narodi koji su osetili diktaturu proleterijata. Zlo i naopako da diktatura kapitalizma, koja je na delu, bude poslednja etapa u razvoju društva. U vreme diktature proleterijata bili su izgrađeni daleko humaniji, časniji i moralniji odnosi nego danas. Diktaturu proleterijata nije ukinuo proleterijat, nego naša ukupna savest, nedozrela i nedorasla za taj nivo odnosa, koja se ogledala u zloupotrebama tekovina takvog društvenog uređenja. Ali, kad se mi promenimo, vratiće se i „diktatura” proleterijata. To treba i mora tako.

A da li će se s njom vratiti i oslovljavanje sa „drug” i „drugarica”, koje je važilo za sve, a ne samo za propagatore ideologije KPJ, ne znam, ali znam da dok smo bili drugovi, kako neko lepo reče, bili smo najveća gospoda.

Radomir Jovanović,
profesor u penziji, Žiča