Kratkovida država

Nova vlada Srbije nije produžila trajanje uredbe o zabrani izvoza žitarica, čime ju je zapravo ukinula, ali ta loša lanjska mera i dalje pravi ršum na domaćem tržištu. Još u vreme njenog donošenja, zbog straha da ćemo ostati bez svog hleba, jer su zbog suše u okruženju cene žita počele vrtoglavo da rastu, stizala su upozorenja da ta mera neće zaustaviti poskupljenje hleba i da će ići naruku samo velikim žitarima, a ne i paorima.

Od njih je jula prošle godine za samo nekoliko dana preuzeto nekoliko stotina hiljada tona pšenice po 11 dinara za kilogram. Deo je odmah našao kupce u susedstvu po znatno višoj ceni, a s uredbom pšenica je kod naše kuće dogurala i do 25 dinara. Jednog časa tona našeg hlebnog žita bila je najskuplja na svetu.

Trajanje uredbe je dva puta produžavano. Prestala je da važi 15. juna ove godine, ali je agonija ratara, pa i žitarskih trgovaca nastavljena. Iako im je bio omogućen izvoz brašna, u silosima je ostalo bar 400.000 tona pšenice i najmanje 700.000 tona kukuruza. S proleća cena tih žitarica bila je još dosta povoljna, ali u ono vreme predizbornih udvaranja glasačima o tome niko nije vodio računa. Još početkom maja moglo se i laičkim okom proceniti da će pšenica poneti bolje nego lane i da nema potrebe za daljim važenjem uredbe. Moglo se, dakle, dati zeleno svetlo za izvoz. A nije. Država je bila kratkovida.

Žetva je donela zadovoljavajućih 2,15 miliona tona pšenice. Stručnjaci procenjuju da je sa prelaznim zalihama u Srbiji čist višak bar 600.000 tona. Cena je osetno pala ne samo kod nas, već i u susednim, konkurentskim zemljama – Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, pa i Ukrajini. Sa 15 dinara po kilogramu, ona je još i skuplja nego kod komšija. Oni su već na Crnom moru, pa i po troškovima transporta ne možemo da im pariramo.

S kukuruzom je situacija još teža. Zbog zabranjenog izvoza, ali i loših konjunkturnih procena samih trgovca, na tržištu je oko dva miliona tona lanjskog „zlatnog zrna”. Berba novog je u punom jeku. Očekuje se bar pet miliona tona. Gde s njim, kad su mnogi silosi puni starog? A tek sunovrat cene – sa 17 na svega sedam dinara. Za stari, tvrde trgovci, niko ne pita.

Loša uredba, bez obzira na „ekonomsko-patriotske” motive za njeno donošenje, istekla je, ali su iza nje ostale samo štete. Bez ikakve odgovornosti. Pokazalo se da država, opet u poljoprivredi, ne čini ono što treba da bi podstakla jevtiniju proizvodnju, ali zato nasiljem nad tržišnim pravilima igre pravi velike štete bez ikakve odgovornosti.

Setva pšenice uveliko traje, kažu najskuplja do sada, ali ratari, opet, ne znaju šta ih čeka. Država, kao mudra sova, ćuti. Igra na kartu ratarskog prokletstva, da neće ostaviti njive u parlogu i da će zbog poštovanja plodoreda ipak posejati dovoljno pšenice ne pitajući za cenu.

Dok ujedinjena Evropa, kojoj bogzna kako stremimo, bilansira i podstiče proizvodnju svih agrarnih proizvoda, pa i žitarica, mi se šegačimo sa tržištem i izigravamo odumiranje države u agraru. Biće da je to jedan od najvećih razloga što jedemo sve skuplju hranu, a za izvoz imamo robe samo ako nam se Svevišnji osmehne.