Srbi na KiM nisu slobodni

Bojan Bilbija

Albin Kurti i njegove pristalice ovih proteklih meseci insistiraju na tome da Srbima na Kosovu i Metohiji nije potrebna nikakva Zajednica srpskih opština jer su navodno u potpunosti ravnopravni s tamošnjim Albancima i kao takvi uživaju visok stepen svake slobode. Akademik Dragan Simeunović ocenjuje u razgovoru za „Politiku” da je neophodno da bude ispunjeno više uslova da bi se moglo govoriti o ostvarenosti ma kakve slobode, bilo pojedinca, bilo neke zajednice.

– Prvi i osnovni uslov je da postoji mogućnost izbora između više opcija. Svaka sloboda podrazumeva izbor. Albin Kurti pak nameće Srbima na Kosovu i Metohiji samo jednu opciju, a to je život po ustavu i zakonima koje je osmislila Priština, vodeći pritom računa da oni budu u najvećoj mogućoj meri usmereni na ostvarivanje dobra Albanaca, a ne i pripadnika drugih naroda na Kosovu i Metohiji. Primena tih zakona je još gora od teorijskih rešenja. Poredak na Kosovu i Metohiji je tako ustrojen da pretpostavlja takav način života Srba na Kosovu i Metohiji koji je pun svakovrsnih rizika i opravdanog straha za sebe i svoje bližnje, kao i za srpska materijalna i duhovna dobra, i to ne samo u sadašnjosti već i u budućnosti. Jednom rečju, sadašnji uslovi života Srba na Kosovu i Metohiji su takvi da im je život tamo neizdrživ i zato ne treba nikoga od njih osuđivati što se buni ili što zauvek odlazi iz takvog miljea. Uz to, takav način života je ne samo očigledno nepravedan već je i izrazito diskriminativan jer je, gledano u evropskim razmerama, karakterističan samo za Srbe na Kosovu i Metohiji i kao takav, on svakako nije i ne može ma kakvom prisilom biti potvrđen kao stanje njihove slobode – ističe prof. dr Dragan Simeunović.

Priština zato i ne želi da formira Zajednicu srpskih opština već 11 godina, na čemu insistira Beograd?

Vodeći dužnu brigu o svojim sunarodnicima na Kosovu i Metohiji, srpske vlasti u Beogradu su nastojale da uvođenjem institucije Zajednice srpskih opština kao alternative dosadašnjem položaju Srba na Kosovu i Metohiji uvećaju njihovu slobodu jer se time zapravo ostvaruje prva i osnovna pretpostavka svake slobode koja se ogleda u mogućnosti izbora između makar dve opcije. Uostalom, to je na kraju shvatila i sada podržava i međunarodna zajednica, što smo upravo čuli i od generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga.

Šta je potrebno činiti da bi se tim rešenjem uvećala sloboda Srba na Kosovu i Metohiji?

Kada se uspostavi više mogućnosti između kojih može da se bira, što ujedno podrazumeva i izbore korišćenja obe ili više postojećih alternativa, potrebna je puna svest o vrednosti svake od tih opcija da bi se mogao načiniti najbolji mogući izbor. Da bi se dosegao takav stepen svesti, potrebno je potpuno znanje o tim opcijama, i koje se bazira na tačnim i potpunim informacijama o njima. Nažalost, Srbi na Kosovu i Metohiji još uvek nemaju takve informacije jer međunarodni faktori ne žele da ih iznesu u javnost iz prostog razloga što žele da oni budu ti koji će konačno oblikovati opciju suživota Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji. Ako pritom budu vodili više računa o ambicijama Kurtija da ima apsolutnu vlast, a manje o potrebama srpskog naroda da se bar koliko-toliko oslobodi od pritisaka i nasilja, moraće ipak kad-tad da dođu do rešenja koje odgovara onima kojih se to rešenje neposredno tiče.

Kurti bi želeo da Zajednica bude bez Srba?

A kada se budu konačno spoznali svi važni detalji o konceptu Zajednice srpskih opština, jer do toga mora ipak doći, neophodno je da o njenom zaživljavanju odlučuju Srbi na Kosovu i Metohiji zato što svaka sloboda podrazumeva autonomni izbor. Ograničavanje takvog izbora od strane Prištine je paradoksalno jer za vreme trajanja Jugoslavije niko više od Albanaca na Kosovu i Metohiji nije tražio i dobijao visok stepen autonomije, a sada bi bilo cinično da upravo oni ne dozvoljavaju srpskoj manjini na Kosovu i Metohiji ma kakav oblik i ma kakav, pa i simboličan, stepen autonomije.

Da li bi se opredeljenjem Srba na Kosovu i Metohiji za koncept Zajednice srpskih opština postigla i njihova sloboda?

Samo opredeljivanje za jednu od više mogućnosti između kojih može da se bira nije dovoljno da bi se moglo govoriti o ostvarenosti slobode. Kad postoji više objektivnih mogućnosti između kojih možemo da biramo i kada postoji dovoljan stepen svesti i znanja o njima koji nam omogućuje da se opredelimo za jednu od njih kao najbolju, tek tada dolazi ono najteže, a to je ostvarenje te mogućnosti za koju smo se opredelili, njeno prevođenje u realnost. Da bi se naš slobodni izbor na osnovu naše slobodne volje i ostvario, potrebno je i umno i neprekidno intenzivno delati jer sloboda nije samo stanje već je i neprekidni proces njenog ostvarivanja i njenog održavanja i uvećavanja, pri čemu se mora imati u vidu da na putu ostvarivanja ma kog ljudskog cilja uvek postoje manje ili veće prepreke. Kad je reč o ostvarivanju Zajednice srpskih opština, kao i o drugim mogućim oblicima dosezanja veće slobode Srba na Kosovu i Metohiji, takve i to nemale prepreke već su sada vidne. Zato je potrebno neprekidno raditi na otklanjanju tih prepreka što neće biti nimalo lak zadatak, ali drugog načina za rast stepena slobode i sigurnosti Srba na Kosovu i Metohiji u ovom istorijskom trenutku nema jer objektivne okolnosti koje nas se tiču uvek grade i drugi, a ne samo mi, odnosno u konkretnom slučaju kada se radi o Kosovu i Metohiji, trenutno na njih drugi više utiču od nas polazeći od količine sile kojom raspolažu. Otuda će jednakopravnost u ljudskom društvu još zadugo ostati samo puki ideal, a do časa dosezanja tog ideala treba da se čini ono što je moguće, a što uvećava rast naše lične i kolektivne slobode.

U čemu bi bila najveća opasnost?

U prividu ostvarenosti slobode Srba na Kosovu i Metohiji, u iluziji da je samim činom potpisivanja odgovarajućih dokumenata sve završeno i postignuto. Ako se usvoji koncept Zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji koji će po oceni samih Srba njima omogućiti dostojanstven i siguran život, i pored toga postoji velika mogućnost da to vlasti u Prištini, a vrlo verovatno i deo međunarodne zajednice, shvate tek kao puku formalnost, odnosno da je činom usvajanja nekakvog rešenja završena realizacija Zajednice srpskih opština. Nakon postizanja formalnog rezultata moglo bi se desiti da se međunarodna zajednica odmakne od tog zadatka i time više ne bavi smatrajući stvar završenom, što bi bez sumnje širom otvorilo mogućnost destruktivnim političkim snagama u Prištini da uveliko opstruiraju funkcionisanje Zajednice srpskih opština svodeći je na mrtvo slovo na papiru. Ali ako međunarodne birokrate i mogu da se zadovolje pukim formalnim uspehom na planu obezbeđivanja veće slobode i sigurnosti Srba na Kosovu i Metohiji, mi ne smemo. Trajna je ne samo moralna već i međunarodnopravna obaveza svake, pa i srpske vlasti, da se brine o svojim ljudima. Za verovanje je da će to biti, iako teško, ipak uspešno ostvareno i u budućnosti jer bez stalne brige i najveće moguće podrške Beograda očigledno da nema niti može biti slobode za Srbe na Kosovu i Metohiji.