Mit o savezništvu

Specijalno za „Politiku”
Neokolonijalni i bahati pristup zapadnom Balkanu, odsustvo svakog integriteta, dupli standardi i istorijski revizionizam motivisan ličnim potrebama stranih diplomatskih gubernatora akreditovanih na prostoru bivše Jugoslavije, najbolje je, u vreme ovogodišnjeg obeležavanja Dana primirja, bio ilustrovan skandaloznim ponašanjem nemačkog i francuskog ambasadora u Prištini i samovoljnim izmeštanjem spomenika nad kostima srpskih vojnika stradalih u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu na tamošnjem pravoslavnom groblju.

Taj spomenik je bio neprijatno podsećanje ko su bili saveznici u svetskim ratovima i kolika je bila cena pobede koju su platili Srbija i srpski narod. Taj spomenik je direktno potkopavao revizionistički narativ trenutno vladajućih političkih elita u Evropi i njihov pokušaj da se pod plaštom lažnog pomirenja od dželata napravi žrtva, od poražene strane pobednik, a istinski pobednici ponize i zatre im se svaki trag vekovnog postojanja na teritoriji koja je brutalno oteta i okupirana suprotno međunarodnom pravu na koje se sada isprazno pozivaju. Lični motiv „diplomata” Rodea i Geroa za skrnavljenje spomenika srpskim vojnicima sahranjenim na ovom groblju je prošlogodišnja histerija u prištinskim medijima jer je zvanična ceremonija polaganja venaca povodom obeležavanja Dana primirja obavljena na grobu i ispred spomenika srpskim vojnicima.

Pošto cilj opravdava sredstvo, i Rode i Gero su bili spremni da učine sve da ih albanski mediji na KiM vole, ako treba i da malo „doteraju” istoriju pa i da oskrnave grobove srpskih mučenika, za šta bi u svojim matičnim zemljama završili u zatvoru. I ne samo to, u odgovoru na ogorčenost javnosti arogantno su izjavili da su njihove ambasade donele samostalno odluku da ovaj spomenik „malo” izmeste. Ove dve ambasade su, bez konsultacija sa Eparhijom raško-prizrenskom i, navodno, bez makar formalnog zahteva lokalnoj samoupravi u Prištini, koja i nema upravljačka prava nad srpskim pravoslavnim grobljem, dale direktan nalog prištinskom komunalnom preduzeću koje se bavi održavanjem javnih zelenih površina da izmeštanjem spomenika oskrnavi grob palih srpskih vojnika. I tim činom su se šefovi ovih „diplomatskih” misija ponosili u svojoj izjavi albanskim medijima na KiM.

S nešto manje ponosa, ali sa istim stepenom bahatosti, izjavili su u odgovoru na burnu reakciju srpske i međunarodne javnosti da će „pokušati da spomenik vrate u pređašnje stanje”, spinujući motive i posledice ovakvog ponašanja, bez iskrenog izvinjenja za taj sramni čin. Prošle su dve nedelje, spomenik nije vraćen na svoje prvobitno i jedino moguće mesto po pravoslavnoj hrišćanskoj tradiciji, iskreno izvinjenje nije upućeno. Da li se, kao i u mnogim drugim slučajevima, i ovde kupuje vreme u nadi da će skandal koji su izazvali pokriti ruzmarin, snegovi i šaš i da će spomenik koji je oskrnavljen po nalogu nemačkog i francuskog ambasadora sa ciljem da ne bode oči Albancima na KiM postati nova realnost i ostati takav zauvek? Odgovor je verovatno potvrdan. U nekim drugim vremenima kada globalni sistem vrednosti nije bio potpuno urušen, u institucijama nekih drugih zemalja koje drže do profesionalnog integriteta svojih diplomata, i jedan i drugi bi već bili opozvani. Ali to ovde očigledno nije slučaj.

Do sada smo već navikli da strane diplomate imaju jednu priču u Beogradu, drugu u Prištini, treću u Sarajevu, četvrtu u Podgorici, petu u Skoplju. Tako su se ambasade Nemačke i Francuske u Beogradu „konsternirale” činom svojih kolega iz Prištine, dok se ministarstva spoljnih poslova u Berlinu i Parizu nisu smisleno oglašavala povodom ovog skandala. Iskreno, od nemačkih zvaničnika i nisam imao neka velika očekivanja. Njima je, mnogo više nego zemljama pobednicama i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, u interesu da se o istorijskim činjenicama što manje priča i da se o „zaslugama” govori na revizionistički način. Lista ostrašćenih srbofobnih nemačkih zvaničnika je, nažalost, duga i ima duboke korene, od kojih su neki nesumnjivo i istorijski.

Nemački ambasador u Prištini zaslužuje da se njegovom „doprinosu regionalnoj stabilnosti” i strastvenoj podršci aparthejdu koji se stvara za srpsku zajednicu na KiM posveti poseban tekst. Ali kada je u pitanju sramni čin francuskog ambasadora Geroa, ovo nije prvi put da Spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu u Beogradu crveni od stida zbog odnosa francuskih elita prema Srbiji i srpskom narodu. A da i ne pominjem da je 1999. godine, tokom NATO agresije na našu zemlju, na očima Francuske na ovom spomeniku bio simbolično vezan crni flor, koji je, kako se čini, na pravi način ilustrovao iskrenost francuskog prijateljstva.

Iako u srpskom i, realno, nešto manje u francuskom narodu, još uvek preživljava mit o vekovnom savezništvu i o prijateljstvu, kada su u pitanju francuske vladajuće elite, to ne može biti dalje od istine. Kao i ostale neoliberalne strukture na vlasti u Evropi, i francuske elite su deo decenijama gajenog transatlantskog projekta, čiji je cilj da se zaštite interesi SAD u Evropi, a ne interesi sopstvenog naroda koje bi ovi političari trebalo da zastupaju, što se možda najbolje videlo nakon početka rata u Ukrajini.

Više puta u skorijoj istoriji francuski zvaničnici su zloupotrebili poverenje srpskih političara slatkorečivom pričom o „tradicionalnom i iskrenom prijateljstvu” i uz njihove „lične garancije” naveli ih da prihvate rešenja za koja se ispostavilo da su direktno ugrozila naše nacionalne i državne interese. To je prekasno shvatio Slobodan Milošević nakon razgovora s Miteranom 1991. godine, tokom koga je lažnim garancijama koje mu je dao francuski predsednik naveden da prihvati Badinterovu komisiju. To smo sa zaprepašćenjem gledali 1999. godine, kada se francuski zvaničnik i lekar (!) Bernar Kušner, tadašnji specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN na KiM, koji nije skrivao da smatra da su užasni zločini kojima su Srbi bili izloženi u prisustvu međunarodne civilne i vojne uprave na KiM bili razumljivi i opravdani, cerekao na pitanja novinara o „žutoj kući” u Albaniji i sumnjama da se, ako ne u saučesništvu, onda sa znanjem albanskih vlasti i službi pojedinih NATO članica, u njoj drže kidnapovani Srbi i monstruozno ubijaju da bi se njihovi organi prodali na crnom tržištu.

Petnaest godina kasnije to je potvrdila nezavisna istraga Dika Martija, a naš „francuski prijatelj” Kušner je svojim arogantnim nečinjenjem, svesno ili nesvesno, postao saučesnik u ovom gnusnom zločinu, za šta nikada nije odgovarao. Jednosmernu prirodu našeg „savezništva i istorijskog prijateljstva” shvatila je naša celokupna javnost nakon francuskog brzopoteznog priznanja nezavisnosti „Kosova” 2008. godine. Prava priroda našeg odnosa se videla i prilikom navodne greške protokola na obeležavanju stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata u Parizu 2018. godine, kada je u prvom redu među visokim zvanicama sedeo nekadašnji komandant albanske terorističke organizacije s KiM, kome se sada sudi za ratne zločine, a predsednik Srbije, zemlje koja je bila saveznica Francuske u dva svetska rata, zemlje koja je bila pobednica i u Velikom ratu i u Drugom svetskom ratu, u n-tom redu te iste VIP tribine.

To je bilo više nego očigledno u siledžijskom pokušaju nametanja francusko-nemačkog plana početkom ove godine, kojim se, očekivano, ad akta stavljaju svi prethodno postignuti i, po pravilu, samo od nas sprovedeni sporazumi, i direktno ugrožavaju interesi i teritorijalni integritet Srbije garantovan Poveljom UN i međunarodnim pravom. I, konačno, to je bilo bolno otrežnjujuće saznanje nakon skrnavljenja spomenika srpskim vojnicima na prištinskom pravoslavnom groblju pre nekoliko nedelja po nalogu izvanrednog i opunomoćenog ambasadora Republike Francuske u Prištini, Olivijea Geroa. U politici jednostavno ne postoje prijatelji, već samo interesi. Što nacionalni, što lični.

Uprkos svemu, srpski narod i dalje voli Francusku „koliko je ona volela nas 1914–1918”, kao što piše na Spomeniku zahvalnosti Francuskoj. Ali izvesno je da, i pored sve isprazne slatkorečivosti Pariza, ova ljubav već decenijama nije obostrana.