Reditelj mora da bude manji od makovog zrna

Predstava „Idiot” rađena po delu F. M. Dostojevskog u režiji Ivane Žigon proglašena je najboljom dramskom predstavom u Belorusiji, u konkurenciji ostvarenja teatarske beloruske produkcije realizovane u više od 20 pozorišta tokom protekle dve godine.

Glumica Ivana Žigon postavila je predstavu „Idiot” u Nacionalnom akademskom dramskog teatru „Maksim Gorki” u Minsku, premijerno 9. februara 2023. godine, simbolično na dan kada je 1881. godine preminuo ruski klasik Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Zašto je baš odabrala da se beloruskoj publici prestavi sa ovim komadom, Ivana Žigon je ovako objasnila uoči premijere:

– Bio je to, da počnem najpre od najintimnijeg poriva, zavet moga oca Steve Žigona. Želeo je da se i posle smrti igraju njegove predstave. Znao je da je njegova škola ono što je učio od jednog Zavadskog, direktnog naslednika Stanislavskog, nešto što se ne sme zaboraviti. Da je to temelj bez koga će se urušiti teatar, čega postajemo sve svesniji. Jer kao što se urušavaju sve ljudske sveopšte vrednosti, tako je i sa umetnošću koja ima zadatak da nam da izlaz iz te situacije. Međutim, sa „Idiotom” Dostojevskog desilo se nešto više od rimejka. Pošli smo od Stevine režije i dramatizacije, od scenografije genijalnog Borisa Maksimovića i kostima takođe neprevaziđene Božane Jovanović.

Tandem Steva i Ivana Žigon tako dokazuje da umetničke spoznaje žive životom koji nije ograničen zemaljskim trajanjem. Ivana Žigon potvrdila se kao zapaženi reditelj u Belorusiji.

– Uistinu velika pobeda istinskog teatra: proročkih reči Dostojevskog, Stevinog poimanja prostranstva teatra „kao hrama u kome se učimo da živimo zajedno”. Ovo je pobeda svega onoga što sam naučila živeći u teatru od kad sam se rodila. U trenutku kada se više nego ikada traži čovek i njegovo spasenje ponudila sam publici istinu koja je vernija od života. Čovek se traži svećom! Prostranstvo u kojem ljudi opšte u metafizičkom prostranstvu Dostojevskog traže od reditelja osećaj za neku, rekla bih, metageometriju, metafiziku, metageometriju... Dostojevski od reditelja traži da se na najsavremeniji način dematerijalizuje sve što pripada banalnosti i da otkrije publici vreli dah ljudske duše koja predstavlja najveće svetsko čudo. Ljudska suza je danas veće čudo od najlepših svetskih vodopada, a u našoj beloruskoj predstavi ima puno suza, još više osmeha, znoja, pokreta i telesnih i duševnih – kaže za „Politiku” Ivana Žigon i dodaje:

– Pored svih nagrada ipak najznačajnije priznanje jeste to da mladost Belorusije obožava ovu predstavu i da posle tri sata trajanja takozvana tiktokerska generacija kliče svojim glumcima i herojima Dostojevskog burnim ovacijama, kao da su na rok operi.

Zapravo, shvatila sam problem takozvanog modernog teatra i reći ću sasvim neskromno, za trenutak sam uspela da ga prebrodim. Reditelj ne sme da teži da bude veći od velikog, a kamoli najvećeg pisca! On mora biti manji od makovog zrna i biti asistent svakom glumcu, kostomografu svetlo-majstoru, montažeru... Dostojevski i jeste sanjao svet u kome ćemo biti „sluge svojih slugu”. Bila sam pokorni sluga svim akterima u predstavi, odabirala svaki materijal kostima, odigrala svaku ulogu i bila samo jedna trun prašine u kosmosu nebeskih tela Dostojevskog.

Ivana Žigon godinama unazad gostuje u Belorusiji, kao i Rusiji. Zašto stvarnost koju živimo traži kneza Miškina, ovako odgovara:

– Ne samo čovek današnjice već i publika u pozorištima sve više čezne za svetlošću, za motivacijom. Sve te takozvane, a zapravo „izanđale” tendencije i bile bi možda malo interesantnije da se odigravaju na kontrastu nekog radosnijeg života. Međutim na fonu besmisla i otuđenja 21. veka potraga za još više besmisla postaje neizdrživo zamorna, jalova i pusta. Čovek često izlazi iz pozorišta sumorniji nego što je u njega došao. A moj genijalni otac Steva Žigon govorio je „Pozorište pokušava da zapuši rupu kroz koju veje besmisao”. Dodala bih da je naša pozorišna duplja crna poput kosmičkog prostora da bi se svetlost u njoj prelamala iz svakog kutka naše duše. Kako Njegoš kaže „Mi smo iskra u smrtnu prašinu.” Dok sam radila Dostojevskog, mesecima u Minsku, sa izrazito talentovanim glumcima, shvatila sam da je pozorišni prostor uistinu poput kosmičkog. Da ljudske duše nalikuju nebeskim telima i da imaju svoje sile gravitacije, da se međusobno privlače i odbijaju, da među njima vladaju zakoni ne fizike, već metafizike.

Ne zakoni biologije, već, kako kaže, zakoni duhovnosti, da postoji neka čudesna geometrija koja teži da uglovi kojima čovek prilazi čoveku budu komplementarni.

– Mi se na sceni trudimo da se svi prilagodimo jedni drugima, i kada to učinimo, zavlada harmonija. Na sceni osećamo da postoji ljudsko polje, njegova energija koja prevazilazi telesno biće. Kad bi se svi ljudi, svako sa svakim trudili da se jedni drugima prilagodimo kao što to mi činimo u istinskom pozorištu, u svetu bi nastao raj. Naročito je to potcrtano kada je rad posvećen čoveku kakav je knez Miškin koji proročki propoveda da je saosećanje najviši zakon opstanka čovečanstva – zaključuje Ivana Žigon.