Beskompromisni kritičar društva

Preminuo je omiljeni univerzitetski profesor, naš poznati sociolog kulture i književnik Ratko Božović juče u Beogradu, a na društvenim mrežama se ređaju izjave tuge kulturnih poslenika i intelektualaca, pomešane sa zahvalnošću za sve čemu ih je naučio tokom svog plodnog života, u kojem nije bio samo profesor nego i bespoštedni kritičar svih devijacija u našem društvu.

„Estrada vlada, kultura strada”, rekao je u poslednjem intervju za naš list u aprilu ove godine definišući kulturni život u Srbiji. Mada je u javnosti uvek nastupao kao beskompromisan analitičar i kritičar društva, u privatnoj komunikaciji je uvek bio šarmantan, duhovit i nasmejan, kao da je time hteo da nam poruči da je život ipak lep i da se treba boriti. I nema sumnje da će ga u tome slediti njegovi „učenici” u koje ubrajam sve nas koji smo godinama pratili njegov rad, učili od njega i razmenjivali s njim mišljenje o ključnim pitanjima i života i društva.

Ratko Božović je rođen 1934. godine u Banjaluci, gimnaziju je završio u Nikšiću, a Filozofski fakultet u Beogradu 1959. Magistrirao 1967, a doktorirao 1971. godine. Njegova uža specijalizacija su: teorija i sociologija kulture, sociologija slobodnog vremena i sociologija umetnosti. Iz njegove bogate biografije izdvajamo da je bio redovni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu (za predmete: Teorija kulture, Sociologija kulture, Kulturna politika, Javno mnjenje), kao i dugogodišnji šef Katedre za novinarstvo i političku sociologiju. Na istom fakultetu bio je rukovodilac smera Sociologija kulture i kulturna politika na postdiplomskim studijama, gde je držao predavanja iz predmeta Fenomeni modernog sveta.

Držao je predavanja i na redovnim i na poslediplomskim studijama. Bio je profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (za predmet: Sociologija umetnosti), na Filološkom fakultetu u Beogradu na smeru Sociologija jezika i književnosti poslediplomskih studija (za predmet: Sociologija masovnih komunikacija) i na poslediplomskim studijama Arhitektonskog fakulteta u Beogradu (za predmet: Kultura urbanog vremena). Predavao je Teoriju kulture na Fakultetu političkih nauka u Podgorici. Deset godina proveo je kao predavač Sociologije kulture na Filozofskom fakultetu Univerziteta Crne Gore u Nikšiću. Studijski je boravio u Parizu 1972–1973. godine, a u Njujorku 1986, 1992, 2006. Radio je i kao jugoslovenski dopisnik francuskog časopisa za svetsku politiku „Democratie Nouvelle” (Nova demokratija).

Autor je više od 40 knjiga od „Kulture slobodnog vremena” iz 1971. do najnovije „Tajne dijaloga” koja se pojavila uoči ovogodišnjeg Sajma knjiga. Smatrao je da „nema ništa od dijaloga u našem društvu u kome se neistomišljenici doživljavaju kao sagrešitelji i neprijatelji koje treba ućutkati i provući kroz blato uslužnih medija”. Još u prethodnoj knjizi „Geometrija mišljenja” govorio je o dijalogu kojeg ovde nema, jer smo, kako je smatrao, iz neposredne prošlosti nasledili „figuru neprijatelja i govor mržnje”.

– Umesto dijaloga, iz stranačkih busija, „puca” se u stilu – ko će koga mrzilačkim afektima više uniziti i baciti u blato! Kad ne postoji argumentacija pljušte etikete i diskvalifikacije. Postoje pravi specijalci za etiketiranje i diskvalifikaciju i u ovdašnjem parlamentu i u kulturnoj i političkoj javnosti – rekao je za „Politiku”.

Smatrao je da su za društveno zdravlje zajednice neophodni kritički duh i slobodna javnost i upravo o tome je govorio u pomenutom intervjuu za naš list:

– Kritika je „Ahilova peta” naše kulture. Da je ona aktivnija i prisutnija jasnije bi bili označeni društveni procesi koji degradiraju vrednosti. Naš problem je u tome što su sveprisutne zabava i estrada, dok je kultura od vrednosti gurnuta u zapećak. Ne samo da se ne potpomaže nego se ostavlja da preživljava zahvaljujući entuzijazmu samih stvaralaca u kulturi.

S druge strane, logikom potrošačkog društva, estradne persone troše se kao svaka roba na tržištu, na tržištu taštine. U pitanju su „celetoidi”, kako ih je nazvao sociolog Kris Rodžek. Nije slučajno rečeno da su to „instant” zvezde i tabloidne persone. A u lakoći površnog i vulgarnog predstavljanja, taština im je moćnija od stida, stila i obrazovanja. Da nije u pitanju masovna medijska pojava, koja računa sa milionskim auditorijumom i da u njoj nisu postradali kriterijumi o vrednostima, ne bi joj trebalo pridavati značaj. Zato se i mora smatrati kulturološki relevantnom činjenicom. Sada je to u nas igranka bez prestanka u kojoj dominira prostaštvo, nasilje, promiskuitet i pornografija rijaliti programa. Po svojoj besprizornosti, to je zaista javna kuća, bez zidova. A onima koji su navučeni na ovakvu komunikaciju, teško može pomoći daljinski upravljač.

Ratko Božović je utemeljenje kulture video kao preduslov za modernizacijske procese i za suštinske promene i zbog toga je smatrao da je neophodno da se kulturi već sada obezbedi mnogo bolji status i pouzdanije mesto u celini društvenog života.

Ali je isticao da su debata i kritička javnost u nas doživeli potpuni debakl i da zastupanje ideje u koju se ne veruje doprinosi marginalizaciji kritičkog stava. Kad se razdvoji javno mnjenje od kritičkog mišljenja, smatrao je, stvorena je mogućnost za bahatost vlasti, ali i za gubitništvo političke mudrosti.

Ukazivao je na to da mesto knjige u medijima najbolje pokazuje koliko je estrada sve podredila svojoj halabuci, a da se to mesto, ako i postoji, nalazi na samoj margini.

– Što je najgore, estradni mediji, bez odgovornosti, umeju literarni škart toliko da popularišu da on postane i bestseler. Nekritičko hvaljenje i osrednjih književnih ostvarenja pokazuje da je književni vrt zarastao u korov i da se u njemu teško održavaju uslovi za kritičko vrednovanje. To izgleda nikom ne smeta – ni tromoj kritici, ni književnoj javnosti. Kritičarima je često ispod časti da se bave autorima koji su zalutali u književnu republiku. Ne smeta im što im mediji priređuju neodmerenu hvalu. Tako se i medijski nagovor s lakoćom pretvara u prevaru.

Komercijalizacija umetničkih vrednosti u eri neoliberalnog tržišta degradirala je umetničko delo na robu i uspostavila reklamnog agenta kao arbitra. Reklama svojim posredništvom razapinje mreže zavisnosti. To je tako kad estetska kultura, lišena stvaralačke autonomije, egzistira kao nusprodukt merkantilizma i prekomerno dozirane obmane. Kritiku je u našoj sredini odavno zamenila reklama i njeni agresivni nagovori – rekao je u pomenutom inetrvjuu za naš list konstatujući da se u društvu u kome vladaju populizam, siromaštvo i estrada, stvaraju velike mogućnosti da postanu prihvatljive trivijalne tvorevine i da se kod nas to i dogodilo.