Go­vo­ri­li srp­ski da se bo­lje raz­u­me­ju

Kao deo fran­cu­skih ko­lo­ni­jal­nih sna­ga, Vi­jet­nam­ci su se za­jed­no sa Sr­bi­ma bo­ri­li na So­lun­skom fron­tu. Vi­jet­nam se u to vre­me zvao Anam, pa su Ana­mi­ti, kao la­ka pe­ša­di­ja, ti­ra­lje­ri, či­ni­li deo sa­ve­znič­kih sna­ga ko­ji su pro­bi­ja­li austro­u­gar­sko-ne­mač­ko-bu­gar­ski be­dem od 1916. do 1918. go­di­ne. Na te da­ne osta­la su pri­be­le­že­na se­ća­nja voj­ni­ka iz fran­cu­ske bol­ni­ce, u Si­di-Ab­da­la­hu kraj Bi­zer­te.

Ula­ze­ći u je­dan od pe­de­set pa­vi­ljo­na, pri­čao je Alek­san­dar Ta­dić, i sam sme­šten u bol­ni­ci, ad­mi­ral Ge­prat na­i­šao je na bol­ni­ča­ra Ana­mi­ta, ko­ji u be­loj uni­for­mi sta­de mir­no i po­zdra­vi ga: „Pa ka­ko je, Ana­mi­te?”, upi­ta ga, a ovaj od­go­vo­ri: „Tom­bro, mon ami­ral.” Ne raz­u­mev­ši, Ge­prat po­no­vi pi­ta­nje i do­bi isti od­go­vor: „Tom­bro, tom­bro”, na šta se obra­ti uprav­ni­ku bol­ni­ce u prat­nji, pu­kov­ni­ku Mi­he­lu, re­či­ma da je iz­ne­na­đen da bol­ni­čar Ana­mit go­vo­ri srp­ski. „Da, go­spo­di­ne ad­mi­ra­le, svi Ana­mi­ti bez iz­u­zet­ka spo­ra­zu­me­va­ju se sa bol­ni­ča­ri­ma Fran­cu­zi­ma is­klju­či­vo na srp­skom je­zi­ku. I jed­ni i dru­gi zna­ju sa­mo ogra­ni­čen broj srp­skih re­či, ali ipak do­volj­no da se mo­gu le­po raz­u­me­ti.”

„Pa do­bro, je­ste li raz­mi­šlja­li o to­me ka­ko je do­šlo do to­ga da se oni spo­ra­zu­me­va­ju na tre­ćem je­zi­ku, pot­pu­no stra­nom i za jed­ne i za dru­ge?”, upi­ta ad­mi­ra­la Mi­he­lu, na šta mu pu­kov­nik sle­gav­ši ra­me­ni­ma od­go­vo­ri da im „iz­gle­da srp­ski je­zik pru­ža bo­lje mo­guć­no­sti da na­đu za­jed­nič­ki je­zik. Ge­prat ni­je od­u­sta­jao. „Na­pro­tiv”, to je i za nas i za Ana­mi­te vr­lo, vr­lo te­žak je­zik, ali tre­ba da zna­te da je ov­de reč o na­ro­či­toj sim­pa­ti­ji, na­klo­no­sti, po­što­va­nju, ko­je obe stra­ne ga­je pre­ma Sr­bi­ma”, pri­be­le­že­no je u knji­zi „Gol­go­ta i Vas­krs Sr­bi­je 1916–1918” se­ća­nje voj­ni­ka Alek­san­dra Ta­di­ća, ko­ji je pre­pri­čao još je­dan do­ga­đaj iz fran­cu­ske mor­na­rič­ke bol­ni­ce.

U Si­di-Ab­da­la­hu ne­go­va­ni su pre­te­žno srp­ski voj­ni­ci, ali je tu isto­vre­me­no bi­lo i sa­bi­ra­li­šte sa­ve­znič­kih rat­ni­ka sa So­lun­skog fron­ta, kao i onih ko­ji su pre­tr­pe­li bro­do­lo­me od pod­mor­nič­kih ak­ci­ja u Sre­do­zem­nom mo­ru. Ta­ko je bol­ni­ci uvek po­red Sr­ba bi­lo i Tu­ni­ša­na, Al­ži­ra­ca, Ma­ro­ka­na­ca, Se­ne­ga­la­ca, Su­da­na­ca, Ana­mi­ta, In­du­sa i dru­gih. Jed­nog je­se­njeg da­na 1918, pri­po­ve­da Ta­dić, tor­pe­do­van je u Sre­do­ze­mlju fran­cu­ski brod „San­ta Ana”, ko­ji je od Ton­kin­škog za­li­va do So­lu­na pri­ku­pljao rat­ni­ke sa bo­lo­va­nja i od­su­stva sa So­lun­skog fron­ta. Na bro­du ih je bi­lo 900, od ko­jih je spa­se­no bli­zu 800 i upu­će­no na le­če­nje u bol­ni­cu Si­di-Ab­da­lah. Po­sle ne­ko­li­ko da­na le­če­nja i od­mo­ra, to­pao sun­čan dan bro­do­lom­ci su ko­ri­sti­li da pro­še­ta­ju ogrom­nim bol­nič­kim par­kom za­sa­đe­nim pal­ma­ma i ma­sli­na­ma. Po klu­pa­ma i tra­vi po­se­da­li bi voj­ni­ci ra­znih bo­ja ko­že, raz­li­či­tih na­rod­no­sti i za­ni­ma­nja, a vre­me pre­kra­ći­va­li i igra­njem tom­bo­le.

„Pred sva­kim od njih su bi­le dve ili vi­še ta­bli sa go­mi­li­ca­ma ša­re­nog pa­su­lja. Vi­ka­či bro­je­va sme­nji­va­li su se po­sle sva­ke od­i­gra­ne par­ti­je, valj­da iz pre­do­stro­žno­sti od mo­gu­ćih zlo­u­po­tre­ba. Za­vla­če­ći ša­ku u ke­su, oni bi iz­vla­či­li bro­je­ve i gla­sno ih ob­ja­vlji­va­li: „dva­de­set tri”, „se­dam­de­set”, „osam” i ta­ko re­dom, a iz go­mi­le bi, po­vre­me­no, ne­ko do­vik­nuo: „Muć­ni, muć­ni!”, sve dok pr­vi do­bit­nik ne bi po­sko­čio s me­sta i uz­vik­nuo: „Do­sta! Ima pa­ri!” Svi ti voj­ni­ci, bez ob­zi­ra na to da li su bi­li be­le, žu­te, mr­ke ili cr­ne ra­se, bez ob­zi­ra na to da li su pri­pa­da­li afrič­kim, azij­skim ili evrop­skim na­ro­di­ma, pri igra­nju tom­bo­le spo­ra­zu­me­va­li su se sa­mo srp­skim je­zi­kom, za­pi­sao je Alek­san­dar Ta­dić.