I Fišer bi se veselio

Prst sudbine umešao se u osvajanje prve evropske zlatne medalje u celokupnoj slavnoj istoriji šaha na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Nije on dodirnuo prvu seniorsku medalju samostalne Srbije, praktično obezbeđenu i pre poslednjeg kola. Nije uticao ni da se približimo srebru, prvi put još od takvog rezultata SFRJ 1989, jer je za to bio dovoljan i nerešen rezultat sa Grcima u poslednjem kolu. Međutim, kada je i taj meč dobijen otvorio se put ka prvom mestu i najneizvesniji deo trke ka njemu je tek počinjao. Zlato je ipak zlato.

U poslednje kolo Evropskog šampionata Srbija i Nemačka su ušle poravnate, sa po 13 meč-bodova, uz najminimalniju prednost našeg tima po prvom dodatnom kriterijumu. Taj teško predvidljivi broj, takozvani Soneborn, dobija se kada se rezultati reprezentacije u svih devet mečeva pomnože sa ukupnim brojem meč-bodova tih ekipa.

I na kraju je odlučivala ta apotekarska vaga, kojoj i povetarac može da pomeri jezičak na jednu ili drugu stranu. Kada su obe ekipe ispunile svoje imperative, prvo Nemačka sa 2,5:1,5 protiv Hrvatske, a potom i Srbija – posle niza preokreta – sa 3:1 protiv Grka, oba tima su na žeravici nastavila da prate rezultate svih svojih prethodnih rivala.

Kada je već izgledalo da zlato osvajaju Nemci, jedini tim od kojeg smo izgubili, sva pažnja se prenela na „donji dom” i meč Islanda i Turske. Island smo u prvom kolu pobedili sa 4:0, što je bio naš daleko najbolji rezultat i teoretski najveći mogući proizvod brojeva. Pod uslovom da naše „žrtve” sa starta ne izgube od Turske, tima sa čak 100 poena većim prosečnim rejtingom.

Islanđani su se borili kao da oni igraju za medalju. Jedan za drugim, sklopljena su tri remija i za tablom su ostali samo još Gudmundur Kjartanson, sa topom, i Džemil Ali Marandi, sa topom i konjem. Objektivno, to je remi pozicija, ali dešava se da jača strana pobedi, na primer Kasparov protiv Judite Polgar.

U poslednjem meču celog Evropskog šampionata 2023. Ali Marandi igra za pobedu Turske i Nemačke, a Kjartanson za bod Islanda i trijumf Srbije sa mikroskopskom prednošću po Sonebornu: 228:227. Manje od polovine procenta, kao u trci Čavića i Felpsa, odlučuje šampiona.

Igrači prelaze 100. potez, figure se vrte u krug, iste pozicije se ponavljaju. Kjartanson prilazi sudiji Nebojši Baraliću i zahteva da se proglasi remi na osnovu pravila o trostrukom ponavljanju iste pozicije:

– Naišao sam na slučaj kakav nisam imao u celoj karijeri. Tačno, ista pozicija se ponovila čak četiri puta, ali dva puta je na potezu bio beli, a dva puta crni! Po pravilima FIDE, remi se zaključuje tek kada se tri puta ponovi pozicija sa istim igračem na potezu. Morao sam da odbijem taj zahtev za remi kojim pobeđujemo – priča generalni sekretar ŠS Srbije i međunarodni sudija Nebojša Baralić, kome je ove godine ukazana najveća moguća sudijska čast, da vodi meč za titulu svetskog prvaka.

Partija je nastavljena. Kjartanson se odbranio i remijem u 111. potezu doneo Srbiji zlatnu medalju, a Islandu časno 24. mesto. Za reprezentaciju koja je danas neuporedivo slabija nego pre četiri-pet decenija, i taj plasman je bio bolji od očekivanog 29. mesta po rejtingu.

Prst sudbine pomerala je ruka sa Islanda, malene zemlje šaha i slobode izbora. Zemlje koja je posle „meča stoleća” Fišer – Spaski u Rejkjaviku 1972. stvorila najveći broj velemajstora po glavi stanovnika, a tri decenije kasnije jedina dala Fišeru državljanstvo, da bi ga izbavila iz zatvora u Japanu i pružila mu poslednje utočište. Uprkos pretnjama SAD zbog Fišerovog igranja u SR Jugoslaviji pod sankcijama, uprkos obavezama Islanda kao članice NATO.

Da je Bobi živ, veselio bi se ovoj sudbinskoj saradnji dveju udaljenih šahovskih zemalja koje je najviše voleo.