Povratak u probrano društvo

Za čast da prvi od osamostaljenja Srbije povede našu reprezentaciju na evropsko fudbalsko prvenstvo izborio se Dragan Stojković. Jednostavan i neponovljiv nekadašnji virtuoz na terenu posle svetskog prvenstva u Kataru obezbedio je vizu našoj najboljoj selekciji i za evropski šampionat iduće godine u Nemačkoj.

O značaju kontinuiteta ne treba previše trošiti reči. Naša reprezentacija se posle 24 godine (tada su u njoj bili i Crnogorci) vratila u probrano fudbalsko društvo. Uprkos krizi, koja nas je pratila, uspeli smo da smognemo snage, da ponovo podignemo glavu i prvi put u ovom veku se nađemo na Evru.

Ovogodišnje kvalifikacije, koje su trajale samo šest meseci, započeli smo više nego dobro. U prva tri kola „orlovi” su osvojili čak sedam bodova, a onda je došao poraz u Beogradu od Mađara, koji su nas savladali, takođe s mnogo sreće, i u Budimpešti. Ipak, novim trijumfom nad Crnom Gorom kod kuće ponovo je vraćena nada u naš državni tim. Da je kojim slučajem bilo malo više sportske sreće i Bugarska bi pala u Leskovcu. Mada, da nam je neko pre početka fudbalske trke pisao ovakav scenario, oberučke bismo ga prihvatili.

Iduće godine od 14. juna do 14. jula u Nemačkoj, u deset gradova (Berlin, Minhen, Dortmund, Gelzenkirhen, Diseldorf, Keln, Lajpcig, Frankfurt, Hamburg i Štutgart) i isto toliko velelepnih stadiona, od kojih su najgrandiozniji Olimpijski u Berlinu (74.461) i arena Alijans u Minhenu (70.076), biće održano Evropsko prvenstvo u fudbalu. Nemačka će po drugi put ugostiti fudbalsku elitu Starog kontinenta. Učešće na tom eminentnom skupu do sada su ostvarile: Srbija, Italija, Slovenija. Češka, Francuska, Engleska, Španija, Portugalija, Belgija, Holandija, Turska, Škotska, Danska, Švajcarska, Albanija, Austrija, Rumunija, Mađarska, Slovačka i naravno domaćin.

Kroz baražne mečeve koji su na programu iduće godine u martu dobićemo još tri učesnika od dvanaest timova kojima je ostala ta nada.

Dugo je naš fudbal čekao novu priliku da uđe u probrano fudbalsko društvo Evrope. Praktično, taj dugotrajući povratak od Belgije i Holandije (2000), kada smo se poslednji put pojavili na velikoj smotri, polako je ubijao nadu da možemo da se vratimo na stari kolosek. Otišli su bez nas fudbalski vozovi u Portugaliju (2004), Austriju i Švajcarsku (2008), Poljsku i Ukrajinu (2012), Francusku (2016) i zemljama koje su pre tri godine zajedničkim snagama organizovale smotru evropskog fudbala. Nažalost, bez Srbije, koja je tavorila u svojim ne malim problemima.

Posle prvenstva koje su udruženim snagama organizovale Belgija i Holandija, na kome smo dospeli do četvrtfinala, gde smo ubedljivo poraženi od Holandije (6:1), kao da je narednih godina, a i decenija, neko „omađijao” naš fudbalski tim. U kvalifikacijama za prvenstvo Evrope u Portugaliji (2004), na kome je učestvovalo 16 ekipa, bili smo tek treći u grupi. Iza Italije i Velsa, a ispred Finske i Azerbejdžana. Selektorski tandem Petković–Savićević nije uspeo da nas odvede na prvenstvo na kome je Grčka priredila senzaciju postavši šampion Evrope.

Četiri godine kasnije, prvi put kao samostalna država, a na putu ka šampionatu u Austriji i Švajcarskoj, gde je takođe na završnom turniru učestvovalo 16 timova, ponovo smo bili treći, ovog puta iza Portugalije i Poljske, a ispred Belgije, Jermenije, Azerbejdžana i Kazahstana. Na putu ka prvenstvu Evrope 2012. godine u Poljskoj i Ukrajini ponovo smo se „sapleli”. Italija i Estonija su bile bolje od nas, a mi od Slovenije, Severne Irske i Farskih Ostrva. Dolazak Dika Advokata na klupu „orlova” takođe nije doneo boljitak, mada je kasnije započeti posao na putu ka Francuskoj preuzeo Radovan Ćurčić, takođe bez uspeha. Te kvalifikacije bile su veoma čudne. Portugalija je pokazala fudbalsku klasu, a u dvomeču sa Albanijom izgubili smo svih šest bodova, tri za „zelenim stolom” zbog fantomskog drona na utakmici na Partizanovom stadionu. Naših fudbalera nije bilo ni na poslednjem šampionatu Evrope, koji je prvi put u svojoj istoriji organizovan u čak 12 zemalja i 13 gradova. Ispred nas je ponovo bila Portugalija, ali i Ukrajina, dok su nam u leđa gledali Luksemburg i Litvanija. Doduše, imali smo šansu te godine da putem baraža ipak stignemo do Evropskog prvenstva. Ponadali smo se da će pobeda u Oslu nad Norveškom „pogurati” naš tim u Beogradu protiv Škota. Ali, uzaludno smo se nadali. Tumbakovićev tim se pošteno obrukao...

Idućeg leta će trostruki šampion Evrope u fudbalu (1972, 1980. i 1996.) ugostiti 24 najbolje reprezentacije Starog kontinenta, među njima i Srbiju, povratnika u staro fudbalsko društvo. Imajući u vidu da smo od osamostaljenja učestvovali na čak četiri mundijala (Nemačka 2006, Južna Afrika 2010, Rusija 2018. i Katar 2022), jasno je da su nam više „ležali” daleko teži i složeniji zadaci, ali se ni tamo nismo proslavili.

Ova generacija fudbalera predvođena kapitenom Dušanom Tadićem, fenomenalnim strelcem Aleksandrom Mitrovićem, velikom zvezdom svetskog fudbala u usponu Dušanom Vlahovićem, Sergejem Milinkovićem, Nemanjom Gudeljom ima šansu da još više poleti, mada su, već sada, ovi igrači ostvarenim učinkom ispisali novu stranicu istorije našeg fudbala. Ova generacija je uspela što nijedna do sada nije – da bude učesnik mundijala u Kataru, neki i mundijala u Rusiji i da ostvari san mnogih generacija pre njih, da ode na prvenstvo Evrope. Tako nešto nije uspelo ni velikim asovima Nemanji Vidiću, Dejanu Stankoviću, Marku Panteliću, Milanu Jovanoviću, Milošu Krasiću...

Danas, kada je ostvaren kontinuitet, kada je vraćen kult reprezentacije, ostaje da u narednom periodu sa novim snagama, igračima koji su već dokazali svoj kvalitet na velikoj sceni, počnemo da gradimo igru, da stvaramo još bolje rezultate. Zato naš fudbalski narod mora da bude naoružan strpljenjem. I da veruje da dolaze bolji dani za našu reprezentaciju, koja je odlaskom u Nemačku mnoge obradovala, a neke zabrinula. Igra mora da bude mnogo bolja nego, recimo, protiv Bugarske u Leskovcu. A do tada ostaje nam da verujemo i da se svi zajedno radujemo novom uspehu naših fudbalera.

Na kraju, ovo je uspeh i svih ljudi u savezu na čelu sa predsednikom Draganom Džajićem. Neponovljivi fudbalski virtuoz je sa svojim timom saradnika Branislavom Nedimovićem, Jovanom Šurbatovićem, Nenadom Bjekovićem, Stevanom Stojanovićem i ostalima uspeo da stvori jednu novu fudbalsku klimu. Da pokaže da nije sujetan čovek, da je uvek za dobrobit našeg fudbala spreman da pruži ruku pomirenja. Zato je danas odnos predsednika i selektora jedan od ključnih za sjajno funkcionisanje saveza, čija će kasa posle ovog uspeha biti punija za bar desetak miliona evra.

Otvaranjem novih modernih stadiona napravljen je značajan korak ka mnogo boljim uslovima koje će buduće generacije fudbalera imati, uz nadu da će sve to podići i nivo fudbala i kvalitet reprezentacije za bar još koju stepenicu. ANTRFILE

Čak 242 reprezentativca od 2000. godine

Zvuči gotovo neverovatno da su od poslednjeg učešća na prvenstvu Evrope u Belgiji i Holandiji 2000. godine, kada se mnogi igrači iz ove sadašnje generacije nisu rodili, kroz državni tim prodefilovala čak 242 fudbalera! Možda upravo u ovoj činjenici, da smo stalno menjali ekipu, leži glavni razlog naših neuspeha. Jednostavno, svaki trener, neki po svom nahođenju, a neki i pod pritiskom mnogobrojnih menadžera, pod državnu zastavu je zvao i menjao igrače, kojima je izgleda reprezentacija bila samo usputna stanica ka Evropi. Otuda i ne čudi što su se mnogi mladi fudbaleri koji su pozivani u državni tim posle toga izgubili sa fudbalske scene, a Srbija je platila ne mali ceh takvom mešetarstvu. Dolaskom Stojkovića mnoge stvari su se promenile...

Od osamostaljenja 10 selektora

Te 2006. godine doveden je stranac za selektora. Odluka je pala da to bude Španac Havijer Klemente, koji je na klupi „orlova” zamenio Iliju Petkovića. Ali Mali Napoleon se nije dugo zadržao na tom poslu pošto je bio neuspešan u kvalifikacijama za 2008. godinu. Umesto njega došao je Miroslav Đukić. I njegova fudbalska epizoda kratko je trajala, pa je ubrzo stigao Radomir Antić, koji nas je odveo u Južnu Afriku na svetsko prvenstvo, posle čega je smenjen. Na njegovo mesto uskočio je Vladimir Petrović Pižon, veliko ime našeg fudbala, čiji je mandat, realno govoreći, bio osuđen na propast. Nakon njega šansu je dobio Radovan Ćurčić. U aprilu 2012. godine stigao je Siniša Mihajlović, pa posle njega je kestenje iz vatre došao da vadi Holanđanin Dik Advokat. Da bi se na klupu ubrzo ponovo vratio Radovan Ćurčić. Umesto Slavoljuba Muslina, koji je odveo reprezentaciju u Rusiju na šampionat sveta 2018, njegov pomoćnik Mladen Krstajić imenovan je za selektora na tom turniru, ali i ta fudbalska epizoda bila je neuspešna. Dragan Stojković će u martu napuniti tri godine na čelu reprezentacije, sa šansom da prestigne Iliju Petkovića, koji je isto toliko vodio našu najbolju selekciju. Sadašnji selektor je odveo ekipu u Katar, gde se nismo proslavili, a s ovim najnovijim uspehom, plasmanom na šampionat Evrope posle gotovo četvrt veka, svrstao se u red najuspešnijih selektora Srbije od njenog osamostaljenja.