DAN AGENCIJE

Pozovite 9191 i za nadoknadu od milion evra prijavite Ratka Mladića. To mi, da oprostite na izrazu, liči na neku sprdnju a ne na ozbiljnu politiku. Te dve rečenice napisao sam u poslednjem broju "Vremena" i ostajem pri njima i posle četvrtka uveče, odnosno posle proslave Dana Bezbednosno informativne agencije (BIA) na kojoj, tradicionalno, nisam bio, ali čitam da se Rade Bulatović zahvalio prisutnima zbog "razumevanja za neophodnost stvaranja društvenog konsenzusa oko stava da je nacionalna bezbednost opšta briga zajednice".

Mirna mi je savest. Ja se brinem oko toga, ali nisam siguran da se BIA brine dovoljno efikasno i pošteno. Ne bih rekao da je to samo "zbog nasleđenih slabosti", na koje se pozvao Bulatović.

Rekao bih da je reč o širem društvenom kontekstu. Evo, i ovaj poziv na telefonsku dojavu izazvao je reakcije u javnosti koje ukazuju da se mi kao zajednica još sporimo oko razmera optužbi povodom Srebrenice.

Iz modela negacije događaja u Srebrenici i/ili umanjivanja razmera onog što je i sudski ocenjeno kao "zločinački poduhvat", dobrim delom proizlazi kulturni obrazac koji ne dozvoljava da se o pitanjima nevinosti i krivice razgovara na smiren, objektivan način.

Mi smo društvo neutrenirano da političku, moralnu i pravnu korektnost doživljava drugačije nego kao zapadnjačku podvalu usmerenu protiv naših impulsa i strasti.

Politika "čistih ruku" je dug proces, a Srbija se nalazi tek u fazi pretpranja.

Nemogućnost da se uz društveni konsenzus pristupi hapšenju onih koji su optuženi za ratne zločine, diktirana je političkim razlozima od 2000. pa sve do danas, ali je to političko taktiziranje, ili je bolje reći taktiziranje onih koji su bili na vlasti ili su sada na vlasti, bilo omogućeno nedostatkom jasnog društvenog staranja da se pravda vrši. Političari su mogli da procenjuju oportunost odluka – uhapsiti Miloševića, čuvati Mladića – zato što nema adekvatnog javnog pritiska na njih, osim jednostranog a agresivnog pritiska da se "naši ljudi ne predaju njihovoj pravdi".

U tom smislu i BIA je na vetrometini koja efikasnost Agencije mnogo više ometa, nego "unutrašnje i nasleđene slabosti".

I da ostavimo Srebrenicu po strani, ako je to uopšte mogućno, sa sve štetom koju nam, na globalnom nivou, donosi slaba saradnja s haškom pravdom, videćemo da je, odnekud, formirana vučja narav javnog mnjenja i medija koji ga reflektuju i/ili formiraju. A od toga trpimo neizmernu štetu.

Teško da ima upečatljivijeg primera za dokazivanje ove teze od onog koji se dogodio s prvom vesti o hapšenju profesora Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Njima je bilo presuđeno, a pristojan čovek nije mogao ni u kafanu da sedne a da ga neko ne bombarduje srodnim pričama o mitu i korupciji u školstvu generalno, a posebno na Univerzitetu. Ti koji sude pohapšenim profesorima predstavljaju se kao žrtve, očevici, svedoci iz prve ruke, insajderi i tajni agenti, sveznalice u mutnim rabotama oko olakog obrazovanja ... samo što, eto, nikako baš oni nisu bili u prilici da tu stvar pokrenu. A kad je stvar bila pokrenuta, izvitoperila se do toga da nije bilo nevinih, kao kadgod narod onjuši puštanje krvi. Množe se mafije: od stečajne, drumske, carinske... prosvetne, sutra će biti neka peta ili šesta, a malo je ljudi spremno da uoči društvenu i, u širem smislu, kulturnu vezu koja se uspostavlja između svakodnevno prisutnih modela apsolutne negacije i apsolutne aklamacije u tako osetljivom pitanju kao što je pitanje pravde.

Glavni urednik nedeljnika ,,Vreme"