Micine zlatne ruke

Umetničko delo podrazumeva originalnost i neponovljivost. Od umetnika se traži posvećenost da bi mogao da istraje; hrabrost da bi mogao da eksperimentiše; radoznalost da bi mogao da istražuje i pronađe sopstveni izraz... Kakve to veze ima sa belim vezom i ostavljanjem turšije – otkrićemo vam zahvaljujući ženi kojoj su i jedno i drugo omiljeni hobiji.

Pun radni vek, tačnije 36 godina, Mica Popović iz Žučkovca, sela kraj Aleksinca, radila je kao medicinska sestra u Bolnici za nespecifične plućne bolesti u obližnjoj Sokobanji. Rad u zdravstvu bio je njen poziv, a sve ono što žena u svojoj kući može da stvori zahvaljujući vlastitoj domišljatosti i kreativnosti imalo je za nju posebnu vrednost i predstavljalo joj veliko zadovoljstvo. Od malih nogu privlačili su je ručni radovi. Od majke je još pre polaska u školu naučila da veze, a potom i da plete, hekla, i sve ono što žensko dete na selu mora da zna.

Kuća puna rukotvorina

Kada se udala, pošto je savršeno vladala heklicom, kuća joj je brzo postala puna čipkanih miljea i zavesa, necanih stolnjaka i ostalih rukotvorina kojima se žene ponose i jedna drugoj pokazuju. Bila je time zadovoljna sve do 1999. godine, kada je u Bukovičkoj banji, na manifestaciji „Zlatne ruke“ na koju je iz radoznalosti otišla, videla šta sve žene umeju običnom iglom i raznobojnim koncima. „Slikale“ su koncem po platnu... Prava lepota. Još kad je ugledala prekrasni beli stolnjak izvezen koncem u tri nijanse ljubičaste, nešto se u njoj prelomilo. Preplavljena lepotom, rešila je da nauči nešto novo i u tome se okuša.

Na sledećem okupljanju žena u Aranđelovcu prihvatila je nove tehnike veza, a od 2000. upustila se u avanturu vlastitog kreiranja mustri koje će da veze, kombinovanja različitih tehnika veza, unapređivanja starih, tradicionalnih... Rezultat koji je postigla bila je originalnost – ono što je vezla nije imao niko.

(/slika2)Sledeći korak bio je eksperimentisanje: čipkasti beli vez, rišelje, počela je da radi koncem u boji. Dopalo se to i njoj i drugima, i to ne samo prijateljicama. Usledile su nagrade sa različitih takmičenja, pa i onih najvećih, republičkih.

Pokazuje nam svoje blago – divne okrugle stolnjake rađene punim štedljivim vezom, ili kosovskim, kako ga još zovu... Divimo se blistavo belim šustiklama vezenim brzim vezom, odnosno bodom za iglom; neodoljivi su i stolnjaci ukrašeni lančanim bodom a radoznalost pobuđuje i bod čvorića... I kad taman pomislimo da smo videli najlepši rad – pojavi se sledeći koji mami uzdah! Svaki je, poput slike, „uramljen“ bogatom čipkom, često intenzivne boje – crvene, braon, tirkizno plave... Svi su rađeni na prirodnim platnenim materijalima, na amerikenu, tusaru, lanu.

U svojim „slikama“ na platnu Mica, kojoj je to puno ime dobijeno po baki, sama uživa a rado ih, poput svih umetnika, pokazuje i zainteresovanoj „publici“. I opet, kao i većina slikara, ne voli da prodaje svoja dela. Ponekad ponešto pokloni za krštenje ili venčanje, a nedavno je napravila i neobičan svadbeni aranžman – belu ružu uvila je u čipkanu šustiklu! Ostale radove ljubomorno čuva, spremna jedino da ih jednog dana preda u ruke budućoj snaji – da sve opet ostane u kući.

Mala gastronomska remek-dela

Za razliku od veza, plodovima drugog Micinog hobija – pripremanju zimnice – iz razumljivih razloga nije suđeno da potraju. Što su maštovitiji i ukusniji – pre nestanu! A kako i ne bi kad džem od dinja začinjava rumom a obogaćuje čokoladom; sok od zovinih bobica pravi u rubin crvenoj boji, o ukusu da i ne govorimo; paradajz priprema na „svega“ sto načina... Omiljeni su joj kompoti pa ih priprema od bresaka, belih trešanja i bobica belog grožđa. Slede sirupi od višanja, zove, kajsija, pa pindžur na njen način; kornišoni sa začinskim biljem; raznobojne ljute papričice sa zrncima bibera, renom i celerom... Sve ove „ikebane“ od voća i povrća pripremljene su od plodova iz njene bašte i voćnjaka.

– Šta ćete, mi na selu živimo da bismo jeli – kaže kao da se pravda zbog obilja tegla „postrojenih“ pod konac na podrumskim policama – pa kad je već tako, što ne bih smislila i nešto novo, drugačije, neobičnije...

U tome je, kako se čini, uspela u potpunosti. Izgled, boje, miris i ukus onoga što je i ovog leta pripremila za zimu prava su mala gastronomska umetničkadela koja imaju svoju oduševljenu „publiku“ kao i njeni vezovi.