Beograd kao „globalizator"

Od našeg stalnog dopisnika

Njujork-Vašington, 9.oktobra – U palati na Ist riveru juče se pojavio dosad retko zabeleženi fenomen: zemlja koja je, takoreći, donedavno, važila za problem u globalnim odnosima, i u kojoj se i danas čuju kritike na račun globalizacije, zabeležila je uspeh na globalnoj sceni gde je dobila podršku za to što svoje najsmelije nade poverava globalnom sudu. Reč je o – Srbiji.

Odnosom glasova 77 „za” prema šest „protiv” (uz 74 „uzdržanih” koji se, po proceduri „ne računaju”) u Generalnoj skupštini UN usvojen je predlog da se od Međunarodnog suda pravde (najvišeg pravnog organa svetske organizacije) zatraži savetodavno mišljenje o jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova. Uz podsećanje na slogan „Beograd je svet”, skovan u demonstracijama 1996-97. protiv zastranjivanja sopstvene vlasti, Beograd se sada ispostavio kao specifični – globalizator. Ali, ne od one vrste koja svoje mišljenje nameće drugima, već kao inicijator akcije da se dođe do globalnog izjašnjavanja o nacionalnoj traumi, koja može da se „preslika” na mnoge druge države.

Takav uspeh Srbije, u odnosima prema drugima kao i prema samoj sebi, izazvao je različita tumačenja. Ishod izjašnjavanja u Generalnoj skupštini potvrđuje jednu, prilično originalnu, stvar: mala zemlja je izdejstvovala da njen poduhvat „prođe” – uprkos protivljenju najmoćnije svetske grupacije, koju predvode SAD.

To ne znači, naravno, da je odnos snaga, samo ovim povodom, promenjen. Ali, sugeriše da, ako ništa drugo, postoji snažan otpor praksi da se prave izuzeci od međunarodnog prava na kome počivaju Ujedinjene nacije. To je uspeh Srbije – slažu se komentatori, čak i oni koji u ishodu glasanja, na sednici Generalne skupštine, ne vide „praktičnu vrednost”.

Najveću angažovanost u osporavanju srpskog projekta, koji je postao akt Generalne skupštine, pokazala je Britanija. Njen ambasador pri UN Džon Sojers je čak dva puta uzeo učešće u debati, nastojeći da potez Beograda prikaže i kao uzaludan i kao kontraproduktivan. Na istom je insistirala i američka predstavnica Rozmari di Karlo (koja se u Stejt departmentu specijalizovala za balkanska pitanja, da bi, nedavno, s položaja zamenice pomoćnika šefice diplomatije bila premeštena na „položaj broj 3” u hijerarhiji misije SAD pri UN).

Primetan je, pak, bio pokušaj te dve glavne saveznice da obesnaže pomenutu „uzaludnost”. U finalnom izjašnjavanju ipak su to učinile različito: Britanija se, u skladu s dogovorom članica EU, uzdržala dok su SAD, sa Albanijom i četiri ostrvske državice, glasale protiv srpskog nacrta.

Razlika u glasanju atlantskih partnera potvrđuje i strateške raskorake među njima. Evropljani ne žele da sebi dozvole ono što Amerika smatra svojom ekskluzivom, da se otvoreno suprotstave opštem pravu – da svaka članica UN može da zatraži rezoluciju Generalne skupštine kojom se od pravosudnog organa svetske organizacije traži savetodavno mišljenje. Pogotovu što u EU nema konsenzusa: pet njenih članica – Španija, Grčka, Rumunija, Slovačka i Kipar – glasale su u prilog srpskom predlogu.

Šta sve iz inicijative Beograda može da proiziđe – nemoguće je reći, bar u ovom trenutku. Prognoze se kreću u širokom rasponu – od „ništa” (kako ceni većina od 48 zemalja koje su priznale prištinsku deklaraciju o nezavisnosti, a koje zajedno čine manjinu među 192 članice UN) do povratka pregovorima s ciljem da se pronađe „kompromisno rešenje”, čemu se nada Beograd, kako je u nekoliko navrata u Njujorku naglasio ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, koji je u Generalnoj skupštini obrazložio predlog Srbije.

Juče postignuti rezultat, u prilog beogradskom predlogu da se o Kosovu čuje i reč suda, indikativan je po više osnova. Ukratko:

1. diplomatski proboj je Srbija načinila novom taktikom – argumentacijom bez konfrontacije, uz pozivanje na odbranu principa međunarodnog prava, i dosad najopsežnijim međunarodnim kontaktima (Jeremić i drugi njeni predstavnici su praktično obigrali zemaljsku kuglu); 2. dometi srpskog „lobiranja” bili su znatno manji od klasičnih pritisaka velikih sila, a ipak su bolje prošli; 3. glasanje u Generalnoj skupštini je pokazalo da svetska većina ne misli da je „gotov kosovski slučaj” iako tako sugeriše transatlantska glavnina koja je priznala nezavisnost Kosova; 4. među podržavaocima beogradske inicijative su bili, bez učešća u debati, i rastuće sile – Rusija, Kina, Indija, Brazil; 5. na prozivke, naročito iz Londona i Vašingtona, da će morati da bira između ulaska u EU i Kosova, Srbija odgovara da može i jedno i drugo; 6. Međunarodni sud pravde razmatraće, očekuje se, poduže (godinu-dve, a možda i više) rezolucijom mu naloženi „kosovski slučaj”, a u međuvremenu slede vanredne akcije svih zainteresovanih strana; 7. odnos snaga i metoda se u svetu ubrzano menja pod dejstvom raznih faktora, izraženih, uz stalo, tumbanjima i na Volstritu i na tržištu energenata.

U postojećoj situaciji, koja naliči izreci da se „ne zna ko pije a ko plaća”, ishodom glasanja u Generalnoj skupštini, Srbija je dobila dragoceni – „gutljaj”. Ili – važan poen, nedokučivog domašaja, kako naznačavaju svetske agencije.

To što se juče dogodilo u Generalnoj skupštini UN istovremeno podseća na pravila svih igara, pogotovu onih koje su „više od igre”. „Svi koji su se pripremali na trku od 100 metara veoma greše” jer je ovo jedan – „sportskim rečnikom kazano – maraton”, predočio je predsednik Srbije Boris Tadić koji se, nenajavljeno, obreo u Njujorku i odatle u današnjoj poruci javnosti iskazao zahvalnost svim državama koje su podržale beogradsku inicijativu.

Najizvesnija izgleda procena da se Beograd, šta god proizišlo iz njegovog angažmana usvojenog na Generalnoj skupštini, iskazao kao akter koji može da svoj položaj, još prepun iskušenja, predstavi kao izazov međunarodnom pravu. I u tom smislu – sebe kao specifičnog globalizatora.

M. Pantelić