Švabo, Švabo, na tvrd si se orah nakanio.

„Ne dam vam školski dnevnik…” To je u zatišju krvavih borbi na Solunskom frontu, s nestrpljenjem čekajući da ta stradanja prođu i on se ponovo vrati u školu među svoje đake, u oficirskoj beležnici zapisao Milorad Mišo Avramović (1889–1954). Pre rata učitelj u ivanjičkim Prilikama, u kosjerićkom Makovištu, zatim u požeškim selima Ježevici i Bakionici. Rezervni oficir poručnik srpske vojske u ratnom krkljancu.

Na tog učitelja i ratnika seća nova knjiga Milijana Despotovića „Krst i pero”, sa 35 životopisa sveštenika i učitelja kosjerićkog kraja u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Nedavno objavljena u izdanju Udruženja potomaka ratnika 1912–1920. „General Ljubomir Marić” iz Kosjerića.

Rodio se Milorad Avramović u Požegi, za učitelja školovao u slavonskom manastiru Pakra. Prvu službu dobio 1910. u Prilikama, gde je školski revizor njegov jednogodišnji rad ocenio odličnom ocenom. Ali za učiteljski poziv tada su se vezivali stalni premeštaji, pa je ovaj mladi uča prebačen u kosjerićki kraj, postao prvi seoski učitelj u Makovištu. Kratko i tu radi: premeštaju ga 1913. u požešku Ježevicu, a početkom ratne godine u Bakionicu.

„Krajem 1914. kao rezervni oficir naše vojske s činom potporučnika mobilisan je i otišao u rat kao pripadnik Drinske divizije, u kojoj su bili i vojnici iz požeškog kraja. U čin poručnika unapređen je 28. juna 1915. Učesnik je proboja Solunskog fronta u borbama na Dobrom polju i Veterniku, gde je stradao veliki broj Požežana. Negde na tom ratištu Milorad je bio ranjen, ali se nije povukao iz borbe”, piše Milijan Despotović i nastavlja:

„Poručnik Avramović je u ovim borbama pokazao izuzetno junaštvo i komandnu zrelost. Bio je svedok povlačenja nemačkih i austrijskih trupa dolinom Vardara, koje su naši borci ispraćali pobednički: ’Švabo, švabo, na tvrd si se orah nakanio!’ Ova opomenica ostala je kao večna poruka zlotvorima da svako zlo i sebi polomi zube.

Milorad je, kao i njegove kolege, nestrpljivo čekao da ostavi oficirsku beležnicu i vrati se u školu. Prateći situaciju na liniji fronta ’slao’ je rodoljubivu poruku: ’Ne dam vam školski dnevnik.’ Oficirskoj beležnici često se vraćao s bolnim sećanjem na stradale saborce...”

Tek što je Veliki rat minuo, 1919. godine, Mišo se oženio Hristinom Manojlović iz Topole, tokom dvadesetih dobili su decu Milana (postao učitelj), Srđana (takođe učitelj) i Damjana (završio Poljoprivrednu školu). Mada je još pre rata učio decu, Avramović je 1920. položio stručni ispit u Kragujevcu za učitelja i vratio se na nekadašnji posao u školu u Bakionici kod Požege. Tu se 1924. osniva Zanatsko-trgovačka škola u koju je upisano 50 đaka. Od 1926. u ovoj školi Milorad Avramović predaje srpski jezik, geometriju i zemljopis.

Napredovao je i kao starešina: 1925. unapređen u čin kapetana prve klase, 14 godina kasnije postao major, da bi poslednjeg dana 1940. stekao čin potpukovnika. Životni put Milorada Miša Avramovića završio se tamo gde je i počeo – umro je u rodnoj Požegi 1954. godine.

A o knjizi „Krst i pero” Milijana Despotovića (neumornog autora čak 64 knjige), koja od zaborava čuva sveštenike i učitelje iz ratnog doba uz uvodnu autorovu poruku „Pamćenje poginulo nije”, akademik Ranko Pavlović je u predgovoru „Brižljivo, informativno, sveobuhvatno” napisao: „Čega god se dotakne Milijan Despotović ovaploti se u korisno, dobro osmišljeno i ostvareno delo... To se odnosi i na knjigu ’Krst i pero’ koja predstavlja istoriografsko blago sa obiljem podataka i činjenica.”