Jedna istorija Srbije sa Kembridža

Ranije ove godine prestižni „Kembridž juniversiti pres” objavio je knjigu „Kratka istorija Srbije” (A Concise History of Serbia), koju je napisao britanski profesor Dejan Đokić. Đokić u uvodu knjige navodi tri novine koje donosi (str. 44–45). Veruje da je reč najpotpunijoj, jednotomnoj i celokupnoj istoriji Srbije. Drugo, da je uspeo da na njenim stranicama Srbiju smesti u širi, regionalni i evropski kontekst. Konačno, spominje i zanimanje iskazano za pojedince, često izvan redova elite.

Prema zvaničnoj biografiji Đokić je diplomirao istoriju u Londonu 1996. godine. Doktorirao je 2004. na Univerzitetskom koledžu u Londonu. Autor je dve naučne monografije sličnih tema („Nedostižni kompromis: Srpsko-hrvatsko pitanje u međuratnoj Jugoslaviji”, 2010; „Nikola Pašić and Ante Trumbić: The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes”, 2010). U prvo vreme radio je na matičnom fakultetu, godinama je predavao modernu i savremenu istoriju na univerzitetu Goldsmit u Londonu, a danas je angažovan na univerzitetu Majnut u Irskoj.

„Kratka istorija Srbije” donosi određene novine. Ona je prva istorija Srbije koja predstavlja izvesna, istina letimična i odabrana, saznanja o životu verskih manjina, pre svega muslimanske i jevrejske. Autor ne predstavlja istoriju recimo Albanaca u Srbiji, čak ni kada oni formiraju istinsku nacionalnu državu na njenom tlu (1974–2008). Zanemaruje i institucionalnu istoriju manjina na prostoru savremene Srbije. Autora kao da zanima samo život manjina kada su gonjene i, razume se, kada je moguće makar i nagovestiti protivtežu narativu nacionalnog oslobođenja i državne emancipacije srpskog naroda. Ekskluzivno je novo autorovo zanimanje za seksualne manjine, ali to povremeno iznošenje gotovo anegdotskih primera deluje ideološki.

Autor nije napisao prvu jednotomnu celokupnu istoriju Srbije, bar dve takve sinteze su objavljene i na engleskom jeziku tokom prethodnih dvadeset i pet godina. Nije ni predstavio širi regionalni kontekst srpske istorije, već i sâm – poput pojedinih drugih autora – srpsku istoriju vidi kao negativan izuzetak, nikada u tim prilikama ne poredeći fenomene ili procese o kojima piše sa sličnim u bugarskoj ili hrvatskoj istoriji. I pored toga što spominje pojedince, citira ih i uzima za primer, ova sinteza u sebi ne sadrži svedočenja koja ne govore u prilog prethodno zadatom narativu. Nema ni važnih prinosa mnogih dela pisanih metodologijama istoriografskog strukturalizma ili postmodernizma, niti se u svojim tumačenjima poziva na druge društvene nauke.

Autor ima teškoća već sa samim naslovom. Ako razmatra istoriju Srbije, on treba najpre da definiše šta je istorijski Srbija, a šta je srpski narod. Kakav god stav zauzeo autor, on mora biti zasnovan na najnovijoj literaturi i da bude savremen u debati. Na osnovu onoga što piše autor izgleda kao da Crna Gora, Krajina i Republika Srpska nisu imale sopstvenu istoriju. Slično je sa „srpskim zajednicama” izvan Srbije o kojima piše koje kao da su pale sa neba u te već definisane političke države i njihove nacije.

Naučne sinteze pre svega polemišu sa sintezama, autor ima istoričare „prijatelje”, na njihove se sinteze oslanja, drugi istoričari mogu da „posluže” samo sa svojim naučnim radovima uskih tema, koje autor selektivno citira.

Đokić piše bez uporednog konteksta, za njega su okolne države i identiteti zadati a srpski identitet i država su nedokazani i fluidni. Nije upoređivao srednjovekovnu srpsku državu sa drugim sličnim entitetima, nije pisao o razaranjima osmanskih osvajanja, nije objasnio imperijalne ciljeve Velikih sila na Balkanu u 19. veku, nije ispravno predstavio kontinuitete srpske državnosti, ne piše o zločinima nad srpskim narodom osim Jasenovca (o kome piše samo revizionistički) i pogibije porodice Zec. Tek uzgred spominje Cer i Kolubaru, daje pogrešne procene žrtava od Toplice 1917. do Srebrenice 1995. godine. Autor ne spominje komunističke zločine u Srbiji. Broj ubijenih pritom može biti razmatran samo ako je reč o Srbima. Daje veći prostor Dimitriju Mitrinoviću nego Pašiću, J. Ristiću i I. Garašaninu. Piše podrobno o Ljubinki Trgovčević, ali tek spominje Stojana Novakovića. Da li je srpski narod „primitivan” kada ne prihvata recimo pank, ili je reč o tome da jednom društvu i njegovoj kulturi autor nekritički nameće strane modele? Đokić spominje Šarla Akrobatu, ali zanemaruje folk, turbo-folk, trep... Oni su autentičniji, masovnije prihvaćeni i međunarodno uticajniji. Probleme savremene Srbije autor vidi u „nesuočavanju sa ratnim zločinima” i „neprihvatanju evropskih vrednosti”.

Proteklih godina čitamo o posledicama britanskog imperijalizma – milionima mrtvih, a broj se voljom savremenih vlada Britanije i SAD neprekidno uvećava. Čitamo o Gazi kao koncentracionom logoru na otvorenom, koji bi bez dozvole Londona i Vašingtona bio nemoguć, odmazdama 1.000 za jednog, sterilizaciji žena koje su se iz Etiopije preselile u Izrael, dečjim leševima iskopanim pored samostana u Kanadi... Niko, međutim, nigde, uključujući Nemačku i Hrvatsku, nije u toj meri prezirao, relativizovao i esencijalizovao istoriju svog naroda kao istoričari „Druge Srbije”, kojima Đokić sleduje. Na osnovu svega što je o srpskoj istoriji napisao mi vidimo jednu vertikalu konstruisanog srpskog identiteta koji je nekakva nesrećna slučajnost istorije i uzrok neprekidnog progona manjina. Srpskom društvu imperije u stvari „pomažu” da se modernizuje i od nepoželjnog kulturnog obrasca odrekne asimilacijom – ako je moguće u Jugoslovene. Vidimo zlosrećnu vertikalu zločina i rata, koja traje do naših dana.

Zato Đokićev zaključak da u „srpskoj istoriji ništa nije izvesno” ne odgovara svemu što je napisao. Logično je da se moralno propadanje i kulturno zaostajanje nastavi dok Srba ne nestane ili neko uspe što raniji osvajači nisu – da promeni Srbe tako da ih više ne bude.

Napredni klub

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista