Koliko košta dinar troška

Evo jedne priče iz ekonomske algebre po kojoj se kod tako nazvanih ekonomskih analitičara razilaze brojevi i logika. Još u srednjoj ekonomskoj školi uči se da jedan dinar troška može biti veći od 99 dinara troška. Kako? Jednostavno, ako onaj dinar troška nema pokriće u prihodima, on je pregolem, a ako ovih 99 dinara troška imaju pokriće u prihodima, onda oni nisu veliki. Drugim rečima uvek kada se broj istrgne iz konteksta, iz svog prirodnog ležišta, dolazi do deformacije u rezonima. Ili uzmimo primer zaduženje zemlje. Kažu da naš dug ne prevazilazi 55 odsto od bruto društvenog proizvoda. Sad na scenu nastupaju gore pomenuti priučeni analitičari koji kažu da to nije veliko, pa navode primere da su razvijene zemlje Evrope, pa i SAD zadužene za više od sto posto svog bruto društvenog proizvoda. Ne kažu samo jedno, možda i najvažnije, odakle se taj dug vraća. Hrvatska može da ima mnogo veći stepen zaduženosti u odnosu na svoj društveni proizvod, ali ima i odakle da ga vrati, ima blizu 15 milijardi dolara prihoda od turizma, dok je turistički prihod Srbije 2,2 milijarde ili sedam puta manji. SAD mogu da vrate dugove delom i putem prihoda s berzanskih transakcija vladajućom svetskom valutom, dolarom i njegovoj emisiji. Nemačka ima jaku industriju, a šta ćemo mi? I dug od 55 odsto postaje pozamašan sa aspekta mogućnosti vraćanja, na čega ga osloniti. Ekonomski smo ogoljeni, opet pitanje zašto.

Upravo onda kada je nacionalno, kasnije i „demokratsko”, sve zakrivilo, pa i ekonomiju. Najpre je to nacionalno proglasilo sva bivša društvena preduzeća državnim, da nacija njima upravlja, pa je potom u ime nacije država „demokratski” (is)prodavala stečenu imovinu, znanja, ljude, resurse, nagomilani minuli rad i to u bescenje. Dezindustrijalizacija. Važno je bilo sve prodati, budžet puniti, naciji se dodvoravati, a sve ostalo, radnike, znanje, imovinu devastirati. I došla 2014. kada se više nije imalo šta prodati, smanjili plate i penzije prvi put u istoriji. Možda bi se radnici drugačije borili za svoju i sudbinu fabrika da je njima poverena transformacija društvene svojine u privatnu, da je državi i strankama oduzet monopol na prodaji (čitaj rasprodaji) društvenih preduzeća. Kad smo ostali bez fabrika i proizvodnje okrenuli smo se strancima molbom za pomoć, oni molbu prihvatiše, spasiše zemlju od bankrota, ali većinom donesoše industrijske trake na koje uposliše najamne radnike i poslovođe. Razvojna jezgra, inžinjere i pamet, ostaviše kod sebe. Teško ćemo mi vraćati dugove s industrijskih traka.

Trošna nam je i druga noga, poljoprivreda iz jednostavnog razloga što nismo konkurentni sa Zapadom koji daje mnogo veće subvencije svojim poljoprivrednicima, jer ima odakle da zahvati, iz razvijene industrije. A mi! U SFRJ domaća poljoprivreda imala je veliko unutrašnje tržište, bila carinskim režimom dovoljno zaštićena, tek viškove izvozila. Danas sve obrnuto, malo tržište, liberalan režim u spoljnoj trgovini, dotiranja poljoprivredi kod drugih mnogo veća, naša nekonkurentna. Uz sve to i klimatske promene ne idu na ruku ratarima. Izvoz Srbije je 29 milijardi dolara, u prvih 15 najvećih izvoznika nema onih iz poljoprivrede, niti agrara, kako da nam onda ona bude razvojna šansa. Slično je i u susednoj Slavoniji, imaju kvalitetnu zemlju, naftu, kao Vojvodina, a iseljava se, prazni. Ostaju nam još rudna blaga i poneka „prljava tehnologija”. Ne sporim to, moralo se preživeti. Preživeti i razvijati se nije isto.

Preživeli smo, ali se otvorile i brojne ekonomske i društvene neravnoteže, raslojavanja. Jednakosti i ravnopravnost nisu isto. Ličnosti su po rođenju nejednaki, sposobni i manje sposobni. Tu „grešku prirode” teško je ispraviti, socijalizam pokušao i pao. Šansa je u ravnopravnosti, u istim šansama za sve. Ali opet nisu svi u startu isti, oni koji nasleđuju kapital i oni koji na tržište istrčavaju „goli i bosi”. Oporezivati nasleđe, kao danas kapitalnu dobit u prodaji nasleđene kuće onih koji nisu u prvoj liniji srodstva, da bi se koliko toliko ispravila neravnomerna startna pozicija. Oporezovati i sve one kojima je država u startu pomogla, često bespovratnim sredstvima i do pola investicije, izjednačavati ih postepeno sa onima koji tu vrstu „blagodeti” nisu imali. Srećom postepeno se prevazilazi način sticanja kapitala putem nasleđivanja, ili državnog poklanjanja, sve više ih zamenjuju kapitalisanja čiji su izvori intelektualne inovacije, softveri (tehnološki parkovi). Tu nam je jedna od šansi, imamo najdragoceniji resurs u ljudskom potencijalu, i to u svim oblastima (ne samo u softverima). Pravo pitanje je kako na oglođenoj privrednoj konfiguraciji graditi novu strategiju, prepoznati neke nove potencijale u razvoju. Povod je to da se okupe najmudriji, pa i oni iz sveta, na primer Nebojša Katić i njemu slični. Pamet nam je mogući izlaz. Uz sve to pripremati se i za donošenje novog Ustava koji će razbuktavati energije na svim nivoima, lokalu, regijama, pokrajinama, centralnim organima vlasti. Tu vidim dugoročne izlazne linije Srbije.

Publicista, bivši član vlade SFRJ

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista