Evropsko Galipolje

Biljana Mitrinović Rašević

Trenutno se vode dva rata jačeg intenziteta i mnogo manjih. Hajde da pogledamo iz druge perspektive i da ovog puta ne govorimo „samo” o tragičnom stradanju ljudi. Jednostavno pitanje glasi: šta rat rešava? Šta ga pokreće i čemu doprinosi? Ako se izuzmu teritorijalna osvajanja, koja obično imaju veze s resursima ili, u slučaju Ukrajine, sa održavanjem tampon zone između Rusije i NATO-a.

Dok ljudi ginu i uništava se infrastruktura, najveća industrija koja ima koristi je – ratna. Da uzmemo primer SAD, koje su intenzivno uključene u ratove i u Ukrajini i u Gazi. Nedostatak artiljerijskih granata od 155 milimetara jeste najšokantniji primer koji je pokazao da američka vojna industrija nije mogla da iznese proizvodnju ove najjednostavnije municije. Podaci kažu da Ukrajina svakog dana ispali po šest do osam hiljada ovih granata, a Izrael na desetine hiljada. Pre početka ukrajinskog rata SAD su mesečno proizvodile manje od 15.000 tih granata.

SANjAR GODINE: Posledica ove statistike je da je američki portal „Politiko” proglasio Volodimira Zelenskog za prvog na godišnjoj listi „sanjara godine”. Iako je daleko od ostvarenja sna o povratku ukrajinskih granica iz 1991. godine, on je generalno ostvario američki i poneki evropski san, jer je pokazao da postoji država koja je spremna da se žrtvuje kako bi Rusiju uvukla u otvorenu konfrontaciju sa Zapadom. Pentagon sada, na ime pomoći Ukrajini, izdvaja milijarde dolara za povećanje proizvodnje naoružanja.

Kako se rat u Ukrajini nije pokazao kao pobednički „blickrig” ni za jednu stranu, a pokrenut je i iznenadni rat u Gazi, spori američki i evropski vojnoindustrijski kompleksi sada nameću zamrzavanje konflikta da bi nadoknadili nestašicu. Na kraju, svaki dan primirja s Hamasom doprinosi konsolidaciji. Ali statistika pokazuje da je malo verovatno da će SAD ovim tempom uspeti da do 2025. godine proizvede onoliko ovih najpotrebnijih granata koliko će Rusija proizvesti tokom iduće godine.

AMERIKA NA PRVOM MESTU: Ali, da nije bilo rata u Ukrajini i američke „pomoći”, povećanja proizvodnje u SAD ne bi ni bilo. Zahvaljujući Kongresu koji je odobravao milijarde dolara da se Kijev odbrani, sada se oronule američke fabrike oružja obnavljaju i rade punom parom. Pošto podršku Ukrajini blokiraju republikanci, sada je uspostavljen novi pogled na celu situaciju: protivljenje „pomoći” Ukrajini direktno šteti američkim građanima jer oni ne izdvajaju novac za tamo neku zemlju koja se bori protiv autoritarne i nedemokratske Rusije, nego uskraćuju novac svojim sunarodnicima koji rade u vojnim fabrikama. Dakle, forsira se teza da kongresmeni koji se protive „pomoći” Ukrajini, rade direktno protiv američkih građana i svojih birača. A Amerika treba da bude na prvom mestu.

Iako je to bio slogan Donalda Trampa, ni on ni ostali uticajni kandidati Republikanske stranke (De Santis i Ramasvami) – nisu za podršku Ukrajini. Jednostavna računica pokazuje da SAD vojnom „pomoći” podstiču saveznike u NATO-u da Ukrajini isporučuju sve svoje staro naoružanje i da naruče američko novo, modernije. Ista računica odnosi se i na tenkove, jurišne helikoptere, avione. Jedno američko istraživanje pokazuje da u 10 američkih saveznih država i 11 gradova sada radi najmanje 13 proizvodnih linija za nadoknadu naoružanja za članice NATO-a.

Mark Kansijen iz Centra za strateške i međunarodne studije zaključio je: „Većina novca za podršku Ukrajini ne troši se u inostranstvu, već ovde, u SAD, stoga bi bilo pogrešno nazvati ’pomoću’ 68 milijardi dolara koje smo potrošili na naoružavanje Ukrajine”. Time postaje jasno zašto je i kako rat protiv Rusije, eventualni rat protiv Kine ili Irana – od vitalnog značaja za SAD.

RAT JE NAJIZVESNIJI POSAO: Ove imperijalističke igre, naravno, nisu patent savremenog doba. Nakon neuspeha Francuza i Britanaca da se ratnom mornaricom probiju do Istanbula, iskrcali su se u aprilu 1915. godine na Galipolju. U to vreme komandant osmanskih snaga u odbrani Dardanela bio je nemački general Oto Liman fon Sanders. Turski zapovednici nižeg ranga protivili su se njegovoj postavci odbrane dublje u unutrašnjosti, umesto da napadaju zapadne saveznike u trenutku iskrcavanja, kada su najslabiji. Zalaskom osmanskih neprijatelja u grebene rat se produžavao, a odugovlačenje borbi na frontu Dardanela bilo je u interesu Nemačke, pošto je procenjeno da neće moći da pruže dovoljnu podršku zapadnom frontu, gde su Nemci vodili borbe protiv Francuske i Velike Britanije.

Na Galipolju nisu izginuli Nemci, nego otomanski vojnici. Nemačka tamo nije slala svoje vojnike, nego naoružanje i zahvaljujući tome stekla je prednost na zapadnom frontu. Desetine hiljada poginulih na Galipolju, kao u slučaju Ukrajine i, naročito, civila u Gazi – njima nisu ništa značile.

Sada je jasno zašto isporuke naoružanja saveznika nisu stigle Ukrajini s početkom ulaska ruskih trupa u Ukrajinu. Bilo je važno da rat potraje i da se Rusija iscrpljuje gubitkom vojnika i opreme, a da njena ekonomija doživi krah zbog sankcija. Bez obzira na to što se računica pokazala kao pogrešna, ginuli su Ukrajinci i Rusi, a američki industrijski kompleks krenuo je punom parom. To što su se interesi Zapada i Kijeva razišli – nije njihov problem.