Iluzija o tri plemena istog naroda

Kralj Aleksandar Karađorđević nije uspeo da se nosi sa izazovima koje je nosila ideja jugoslovenstva, ocenjuju za „Politiku” profesori Katedre za istoriju srpskog naroda u novom veku Filozofskog fakulteta u Beogradu. U jeku posleratnog haosa i geopolitičkih promena na Balkanu, trebalo je da Kraljevina SHS postane „srpski Pijemont”, ujedinjujući tri plemena istog naroda, kako se tada govorilo. Međutim, umesto da postane pokretač zajedništva, ovaj ambiciozni poduhvat izazvao je potpuno suprotnu reakciju.

Profesor dr Suzana Rajić, šef Katedre za istoriju srpskog naroda u novom veku Filozofskog fakulteta u Beogradu, podseća da je regent Aleksandar izašao iz Velikog rata kao junak i da je imao veliku naklonost savezničkih krugova, ali se nije snalazio u pregovorima u kojima je rešavana sudbina i budućnost njegove zemlje.

„Smatram da je sam proces ujedinjenja ishitren i da je došao kao rezultat pritisaka u momentu kada su merodavni faktori u Kraljevini Srbiji morali da zastanu i analiziraju sopstvene kapacitete i žrtve podnete u ratu”, kaže Rajićeva, nadovezujući se na činjenicu da je Srbija tokom dva balkanska rata uvećala teritoriju za 32.000 kvadratnih kilometara i milion i po stanovnika, što je samo po sebi predstavljalo veliki izazov u smislu integracije novih krajeva.

„Kraljevina je skoro udvostručena 1913. i ona je imala ogromne zadatke na prostoru novooslobođenih teritorija. Od momenta usredsređivanja celokupne pažnje na stvaranje nove države Jugoslavije, Srbija je sve svoje resurse i kapacitete sa juga, gde je ulagala čitav vek i postigla rezultate, preselila na sever i zapad. Time je svoje nacionalne i spoljnopolitičke interese, koji su joj u prethodnim decenijama finansijski, vojno i moralno bili prioritet, stavila po strani”, navodi ova istoričarka.

U vreme kada u Evropi nestaju višenacionalne imperije, poput Austrougarske, Ruske, Osmanske, međunarodno priznata Kraljevina Srbija je žrtvovala svoju državnost i više od milion i dvesta pedeset hiljada života u Prvom svetskom ratu – zarad Jugoslavije. „Državno vođstvo se odlučilo da na jedan netransparentan način menja granice i poništi srpsku državnost u korist zajedničke države. To su i rekli saveznici regentu Aleksandru, pominjući Hrvate, koji su želeli da uđu u zajedničku državu, iako su ratovali na frontovima protiv saveznika. Četrdeset hiljada njih se borilo sa nama, a 400.000 protiv nas, govorili su. Događaje od ujedinjenja SHS do zločina nad Srbima u NDH deli nešto više od dve decenije, što je najbolji pokazatelj šta je bila stvarnost, a šta iluzija. Srbija je, kao matica, svojom nepromišljenošću prihvatila narode koji su u zajedničku državu uneli svoje probleme, koje naša zemlja nije mogla da apsorbuje. Nakon potrošenog elana posle ratnih uspeha 1912. i 1913. godine, te ogromnih žrtava 1914–1918, postkumanovska Srbija je nakon Velikog rata zapostavljena, te nije čudo što na Kosmetu, već u međuratnom periodu, počinje da opada broj srpskog stanovništva, iako je preživeo vekove osmanske vladavine”, navodi Rajićeva.

Uoči završetka Prvog svetskog rata, američki predsednik Vudro Vilson izdao je saopštenje koje je postalo poznato pod nazivom „Četrnaest tačaka”. Između ostalih, 11. tačka pominje bezbedan i siguran izlaz Srbije na more, a ono što je možda još bitnije u vezi s tim planom bio je princip samoopredeljenja naroda. Dr Danko Leovac, istoričar Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta, ukazuje da je upravo to bio jedan od ključnih činilaca stvaranja Jugoslavije.

„Novosadska skupština je proglasila ujedinjenje Banata, Bačke i Baranje sa Kraljevinom Srbijom. Skupštine u Rumi i Podgorici takođe. Imali smo jedan deo kraljevine ujedinjen sa tim oblastima, a nakon toga odluku o stvaranju SHS sa Narodnim većem na čelu sa Antonom Korošecem, koje je bilo međunarodno nepriznato telo. Veće se nametnulo kao organ vlasti u delovima gde su živeli Srbi, Hrvati i Slovenci na prostorima Austrougarske. Srbija je ušla u pregovore sa njima i tako stvorila novu državu”, kaže Leovac.

Bez Jugoslavije, pitanje je da li bi, i u kakvim granicama, danas postojale Slovenija i Hrvatska, imajući u vidu pretenzije drugih država na te teritorije. „Da nije bilo ujedinjenja 1918, šta bi ostalo od same Hrvatske? Dalmacija i Istra bi sigurno pripali Italiji, čime bi Hrvatska ostala bez obale. Od nje bi ostali praktično samo centralni delovi. Hrvatski političari su dosta dobro znali, i oni koji su bili u Jugoslovenskom odboru, i u Narodnom veću, da im je jedina šansa da opstanu ako uđu u sastav zajedničke države. Njihova teritorija bi inače bila uzeta od strane Italije, Mađarske i Austrije”, ističe Leovac.

Po njegovim rečima, i ranije, u samoj politici Hrvatske, tokom sklapanja Prvog balkanskog saveza i vreme vladavine kneza Mihaila ne vidi se ta iskrenost Hrvata o ujedinjenju. „Tada njihova najveća stranka ulazi u pregovore sa srpskom vladom o eventualnom stvaranju neke buduće države, a sa druge strane čim su im Mađari ponudili sporazum potpisuje se mađarsko-hrvatska nagodba i oni odustaju od bilo kakvih dogovora”, podseća Leovac.

Politički interes diktiraju trenutne okolnosti, a državna ideja je nešto trajno, ističu naši sagovornici. Ako je istorija učiteljica života, onda bi trebalo da buduće odnose oblikujemo tako da poštujući druge pre svega vodimo računa o sopstvenim interesima.