Visoko smo podigli očekivanja

Evropsko prvenstvo u Budvi biće upisano zlatnim slovima u istoriji sprskog šaha i upamćeno ne samo po neverovatnom podvigu naših šahista, novih šampiona Starog kontinenta, već i po strmoglavom porastu ukupnih akcija srpskog šaha na međunarodnom tržištu. Na istom cunamiju samopouzdanja su naše šahistkiinje igrale u poslednjem kolu za srebrnu medalju, a pojedinci osvojili čak pet medalja za pojedinačne rezultate, od čega četiri zlatne!

Nešto se krupno desilo. Pitamo već iskusnog selektora Miodraga Perunovića u kom trenutku je imao drskosti da razmišlja o zlatnoj medalji:

– Tek kada smo dobili Rumune, dva kola pre kraja, video sam nas u borbi za medalju. Kada smo prošli i Engleze, kreću snovi o srebru, a o zlatu – ni uoči poslednjeg kola. Sve vreme su Nemci imali bolje dodatne kriterijume, stalno nam bežali. Ni medalja nije bila zagarantovana, Grci su strašno neprijatna i tvrda ekipa, a pobeda im je donosila bronzanu. Onda Velja Ivić lagano dobija Joanidisa i daje timu krila, Inđić u svom stilu naučne fantastike preokreće poziciju, a Sarana diže na 3:1. Potom pratimo dodatna merila i navijamo za Luku Draškovića, bitno je da Crna Gora ne izgubi od Slovenije. Onda gledamo Islanđane, koji spasavaju meč sa Turskom. Na kraju smo baš zaslužili tu medalju, ne kažem da je morala da bude zlatna, ali što da ne? Ni u jednom meču nismo „visili”, a ne bismo izgubili ni od Nemaca da je Inđić prihvatio ponavljanje poteza. Ne treba da se zaboravi da smo i prošle godine do pretposlednjeg kola bili u igri za medalju.

Šta je sve utkano u ovaj istorijski rezultat?

– Iskreno, sve počinje da se menja dolaskom Dragana Lazića na mesto predsednika ŠSS: bolji uslovi, pozitivni tonovi na startu a posle i puna reforma. Dolazak ruskih velemajstora ove godine se savršeno uklopio, a naši su ih u potpunosti prihvatili i ispratili. Ja kreiram pozitivnu atmosferu, povukao sam i Miloša Perunovića da bude trener. Puno je značio svojim prisustvom sa 17 godina iskustva u timu, pomagao u donošenje odluka, sve se uklopilo. Sada me brine što smo mnogo visoko podigli očkivanja uoči Olimpijade 2024. Budimo realni, čekaju nas Indija, Kina, SAD, Uzbekistan ... Međutim, mi smo i bez pojačanja podigli nivo u olimpijskom društvu.

Kako se su se Rusi snašli?

– Vrhunski timski igrači! Bilo je po rejtingu i mnogo jačih u Budvi, ali su uništavali ekipe egoizmom. Uostalom, Norveškoj ni Karlsenov najbolji rezultat nije pomogao da stignu dalje od 13. mesta. Ljudi sumnjičavo gledaju na pojačanja, a zaboravljaju da Širov, Jufa, Iturizaga, Fridman, Dončenko i drugi već decenijama pojačavaju evropske timove, a sada još Aleksejenko, Fedosejev i ostali. To jednostavno pojačava konkurentnost.

Pojedinačni utisci o reprezentaticima?

– Pretke je sjajan momak, pokazao je veliku želju i hrabrost da preuzme rizik. Prvu tablu je održao iskusno, s jedne strane tvrdo, a s druge spreman da iskoristi priliku. Žao mi je samo što je izgubio protiv Grčke, odbijajući ponavljanje poteza da bi pomogao timu. Kada imate Saranu, koji belima ima 4 iz 4 a crnim ne gubi, sve je drugačije. Videli ste i sami kako je protiv Grka namestio poziciju u kojoj može da lavira i prati ostale pozicije kako se razvijaju. Prava timska igra! Imali smo Becu Inđića, koji može brzo da se vrati na nivo od 2.650 poena, samo da smiri želje, ne mora svaku da dobije. Robi Markuš je treći put zaredom jedan od najboljih, neprobojan, pravi ekipni igrač. Konačno, Velja Ivić je proradio baš kada je trebalo. Tri kola je pauzirao, onda ga puštam protiv Rumuna i postaje ključni čovek u finišu.

Da li je bilo teško donositi odluke o zamenama?

– Nije bilo naivno odmarati Markuša koji nije ni jednu izgubio, pa ga vraćati protiv Adamsa, ili dati Inđiću crne figure protiv Ševčenka,posle poraza belima. Ali, startegija je bila da dobijamo mečeve, a ne da igramo na sigurno.

Alisa Marić se, posle dugog odsustva iz turnirskih arena, uspešno pokazala u ulozi selektorke.

Kava je bio osećaj u sali i sa ekipom?

– Velika mi je čast i zadovoljstvo što sam dobila tu novu ulogu nekog ko treba da brine o celoj ekipi, ne samo o svojim partijama. Imala sam ekipu kakvu sam želela, istu kao i na prošlom takmičenju. One su izuzetne po mnogim pitanjim, jedna drugoj pomažu, vidi se to zajedništvo. Maksimalno su posvećene, daju sve od sebe. Nisam htela da namećem zahteve i ambicije. Zoran Arsović ih kao trener odlično poznaje, još pre no što su ušle u ekipu. Pitala sam ih koga žele i sama se uverila, ključno je poverenje i kako se komunicira. Moje je bilo samo da zadržim atmosferu.

Koliko je bilo teško pratiti igru sa strane?

– Više se preslišavam i preispitujem tok meča, nešto izgleda dobro pa se menja u talasima. Nekada mislim zašto ne ovo ili ono, a opet ne znam da li sam u pravu. Bliže je to poziciji samog igrača. Najnervoznija sam bila u pretposlednjem kolu. Silno sam želela tu pobedu i bila jako srećna da smo ušle u šansu za medalju. Imale smo osam protivnica iz prvih deset, a na kraju najnezgodnije Azerbejdžanke, što je neverovatno. Pošle smo na pobedu, Teodora je odigrala savršeno, a u drugim partijama je bilo oscilacija. Sve je to igra, poraz nije nezaslužen, ali odučili su zamor i ogromna razlika u rejtingu u korist gotovo svih ekipa sa kojima smo igrale.