Oštra kritičarka, ali uvek dobronamerna

Bila je lepa, stasita, bademastih očiju, bujne kose, plahovita i nežna, pametna, obrazovana, elokventna. Ponekad su njene ocene i procene bile oštre, ali uvek iskrene, argumentovane i dobronamerne. Stekla je dve diplome – jugoslovenske i opšte književnosti na Filološkom fakultetu i muzikologije na Fakultetu muzičke umetnosti – i jedan interdisciplinarni doktorat – „Njegoš i muzika”.  Svojim opusom i angažovanjem na raznim poljima ostavila je dubok trag u našoj kulturi. Branka Radović (Cetinje 1949 – Beograd, 2023).

Branka je bila izuzetan pedagog: profesor i direktor muzičke škole „Mokranjac” u Beogradu, profesor Muzičke akademije u Istočnom Sarajevu, profesor i dekan Filološko umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Zbog velikog profesionalizma i dobrote studenti su je veoma cenili i voleli, a zbog stalnih inovacija koje je želela da uvodi u nastavu unosila je ponekad pometnju u naš okoštali pedagoški proces. Ipak, uglavnom je uspevala – uprkos svemu. I zato je u  predlogu da dobije Svetosavsku nagradu za životno delo navedeno: „Da bi se sagledao obiman, visoko profesionalan i kreativan rad prof. dr Branke Radović, čini se da je najbolje podeliti ga u nekoliko oblasti – pedagogija,  muzikologija i muzička kritika, rukovođenje i organizacija – u kojima se taj rad, sa velikim uspehom i učinkom u našoj sredini, odvija već više od četiri decenije.”  Uz dodatak: „Pedagogija ispred svega.”

Najomiljenije polje njenog muzikološkog rada bila je opera: to je nagovestila već svojim diplomskim radom, analizom opere „Suton” Stevana Hristića. Kao direktor Teatra i opere Madlenianum unela je veliku svežinu u naš operski repertoar postavljajući na scenu zanimljiva dela svetske muzičke baštine i naših autora. U tom pogledu čini se da je najveći zahvat bio rad na oživljavanju opere „Suton”  koji je tekao od  redakcije same partiture do postavljanja dela na scenu i niza analitičkih tekstova.

Branka je pripadala onoj grupi malobrojnih muzikologa koji su svoja proučavanja  uvek počinjali analizom partiture.

Da zastanemo kod „Partiture”, knjige koju je napisala sa kolegom Slobodanom Lazarevićem analizirajući dela Tomasa Mana i Hermana Hesea, u kojoj su obrađeni svi tanani, eksplicitni i implicitni odnosi između literarnog i muzičkog sloja, muzike u njima, ali i muzike van njih, muzike kojom su autori bili inspirisani i koju su na svojevrstan literarni način razmatrali. To interdisciplinarno polje bilo je njeno drugo istraživačko uporište. U Brankinom literarnom stilu su se prožimali profesionalan pristup, kristalno jasna misao, bogat rečnik i izvanredno oblikovana rečenica, bez obzira da li čitate „Malu istoriju” muzike, jedan laki priručnik, ili studioznu monografiju o kompozitorki Kseniji Zečević „Summa Xeniana”. Takav je i njen stil u muzičkoj kritici,  u hiljadama tekstova koju je objavljivala u mnogim stručnim i dnevnim časopisima i listovima, a najčešće i najredovnije u „Politici”.

Branka i ja smo bile drugarice iz studentskih dana, koleginice, prijateljice, sa sličnim načinom mišljenja, prosuđivanja i rasuđivanja. Zbog njene elokventnosti, „privrženosti” kameri i mogućnosti prilagođavanja timskom radu, često sam je angažovala u svojim televizijskim emisijama. Bila je uvek besprekorna.

Zajedno smo napisale monografiju o našem kompozitoru, dirigentu i pijanisti Aleksandru Vujiću, sa namerom da opus ovog umetnika predstavimo na jedan način neuobičajen za ovu vrstu literature – kao jedan svojevrstan pojmovnik njegovog života. U Brankinom i mom kompjuteru ostao je i jedan obiman zajednički tekst povodom pet decenija postojanja Međunarodnog takmičenja Muzičke omladine. Mada je završen 2019, do danas nije izdat. U uvodu stoji da je to sećanje „dve muzičke omladinke stasale u međuvremenu u kritičarke i hroničarke, prisustvujući tokom ovih decenija svim etapama Takmičenja,... mali pregled naših doživljaja Takmičenja svih ovih godina. Želele smo da izrazimo svoj entuzijazam, optimizam i radovanje što Takmičenje uopšte postoji. Taj večni optimizam, uprkos mnogim dilemama, drži nas i danas.”  I zaista, moglo bi se reći da je to jedna od glavnih odlika naše generacije.

Brankin život nije bio lak; prolazila je kroz velika iskušenja, od smrti svojih najbližih do svoje duge bolesti, ali je uvek bila zainteresovana za događanja oko sebe, spremna da pomogne na razne načine u raznim trenucima. Tako je svoj život završila   uzdignute glave, punog srca, čestita i čiste savesti.