Udba – najjača kad je bila nevidljiva

Duh u teškom, crnom šinjelu koji se obračunavao prvo sa neprijateljima vlasti, a zatim i sa otpadnicima partijskog kursa. Hobotnica koja je stigla da se uvuče u domove, komitetske kancelarije, fakultetske slušaonice, fabričke pogone… Doživela je nekoliko organizacionih i lingvističkih reformi – rođena kao OZNA, karijeru je završila kao SDB. Ali najjača je bila onda kada je u zakonima bila nevidljiva i kad nije imala nikakva ovlašćenja. Kada se zvala Udba. Njeni tvorci, ideolozi i operativci bili su zvezde socijalističke Jugoslavije. Ono što danas nazivamo superstarovima. Taložeći na sebe kontroverzu za kontroverzom, štitili su, ne samo bezbednost države već i poredak u kojem je monopol imala Komunistička partija.

Ali koliko su poslovi državne bezbednosti bili regulisani zakonom u komunističkoj Jugoslaviji?

– Udba svoj život počinje marta 1946. godine, a prvi zakon kojim se uređuju poslovi državne bezbednosti donet je tek dvadeset godina kasnije. Postoji kontinuitet rada od osnivanja OZNE 13. maja 1944, ali on nije regulisan zakonski, već samo podzakonskim aktima, naredbama, uputstvima… Čak u jednom slučaju 1947. prvo je doneto uputstvo Udbe o radu njenih islednih organa, a tek godinu kasnije Zakon o krivičnom postupku, kojim se ti organi ovlašćuju da budu isledni, da hapse ljude. Ovo uputstvo imalo je status strogo poverljivog dokumenta, a to je značilo da je za dokument znao Udbin islednik, ali ne i onaj ko je isleđivan. Taj period, od kada je Udba formirana pa do 1966. zlatno je doba državne bezbednosti, bar sa stanovišta onih koji se njom bave. Sve se reguliše podzakonskim aktima, oni imaju karakter službene tajne, nema zakonskih ovlašćenja osim tog jednog malog, iz jednog Zakona o krivičnom postupku, i to sa zakašnjenjem. Udba s jedne strane postoji, funkcioniše, a ako gledate zakone ne možete da je vidite – priča dr Boris Begović, profesor Pravnog fakulteta u penziji, koji je istraživanje o pravnom uređenju Udbe predstavio na nedavno održanoj konferenciji „Socijalističko pravo u Jugoslaviji 1945–1990”.

Zapravo, Udbu su tada videli samo oni koji su sa njom imali posla. Ali kada bi bili pušteni na slobodu, morali su da potpišu dokument da neće govoriti šta im se dogodilo u tom bliskom susretu treće vrste. Dakle, gde si bio? Na službenom putu. Uz to, ograničenja u radu gotovo da nisu postojala, takoreći radili su šta su hteli i uživali visok položaj u društvu. Cenjeni i slavljeni, i što je najvažnije, imali su poverenje maršala. Tako je izgledalo zlatno doba Udbe.

– Ona jeste uspela, uz stravičnu i nepotrebnu cenu Golog otoka, da zaštiti integritet Jugoslavije u sukobu sa Staljinom. S te strane su izgradili politički legitimitet, a s druge strane Josip Broz je njima bio zadovoljan jer su svu domaću opoziciju, i levu i desnu, držali pod kontrolom. Bili su miljenici poglavara zemlje – fotografisao se on s njima, susretao, davao im na taj način politički legitimitet. Oni su bili zvezde tog vremena, a mnogi od njih su i zaista bili odlikovani narodni heroji. Ne treba zaboraviti da su to ljudi iz rata, da su to sve prvoborci: Jovo Kapičić, Ante Raštegorac… Oni nisu bili lažni narodni heroji, već su učestvovali u ratu protiv Nemaca, protiv ozbiljne vojske, protiv Vermahta – objašnjava prof. dr Boris Begović.

A onda dolazi 1966. i Brionski plenum, gde državna bezbednost u političkom zemljotresu gubi tlo pod nogama. Onaj ko ih je stvorio odlučio je da njihovu moć umanji. Nakon toga, objašnjava naš sagovornik, formirana je komisija Saveznog izvršnog veća za reorganizaciju državne bezbednosti, pa je ona u septembru te godine iznela teze na osnovu kojih je donet prvi zakon koji reguliše poslove državne bezbednosti. Kako je Udba ranije izgledala i radila, saznaje se tek iz teza za njenu reorganizaciju.

– Ako govorimo sa stanovišta pravnog regulisanja, najbolje vreme je ta 1966. i 1967. godina. Zakon iz decembra 1966. godine je, prema mom mišljenju, najbolji zakon kojim se reguliše Služba državne bezbednosti, a prate ga vrlo dobro napisana pravila službe. Decembra 1973. donet je Zakon o osnovama sistema državne bezbednosti i tu se već vidi drastičan pad kvaliteta zakonskog teksta. Tokom 70-ih i 80-ih godina s jedne strane se uvećavaju ovlašćenja službe, a sa druge strane izvršna vlast zemlje od 1973. preuzima upravljanje Udbom, sada već preimenovanom u Službu državne bezbednosti. I to se zakonom jasno stavlja do znanja. Zakonom o saveznim savetima stvara se Savezni savet za zaštitu ustavnog poretka i on, sa predsednikom republike, predsedništvom SFRJ, Saveznim izvršnim većem, dobija naredbodavnu funkciju i utvrđuje zadatke Udbe, odnosno Službe državne bezbednosti. U zakon se 1984. dodaje i to da služba mora da vodi računa o stavovima i politici Saveza komunista Jugoslavije i time je Udba potpuno degradirana. Postaje servis političke stranke. To je potpuna suprotnost onoga što je ona bila i što je zamišljeno da bude – samostalna stručna služba – pojašnjava prof. dr Boris Begović kako je kroz zakone izgledao uspon i pad Udbe.

Dokumentacija u Zagrebu i Ljubljani

Da bi pronašao relevantna dokumenta „Politikin” sagovornik je odlazio u Zagreb i Ljubljanu, jer u Srbiji dokumenata o obavljanju unutrašnjih poslova gotovo da nema.

– U Arhivu Jugoslavije ne postoji fond Ministarstva unutrašnjih poslova, ni u Arhivu Srbije. Tu imate fondove svih ministarstava, kabineta predsednika republike, Centralnog komiteta ali ne postoji fond Ministarstva unutrašnjih poslova. Ključna stvar u smislu istraživanja naše prošlosti i suočavanja s njom, u onom fundamentalnom smislu, jeste da se formiraju ti fondovi u oba arhiva i da se građa otvori za istraživače. Zakon o tajnosti podataka kaže da su svi rokovi probijeni – ističe prof. dr Begović.

Ko sprečava da se prošlost dozna?