Nebo nad Čitom

Šest sati avionom od Moskve na istok je Čita, jugoistok Rusije na granici s Kinom. Posle još osam sati vožnje automobilom kroz stepu, ili još petnaest ako se putuje vozom, stiže se u sibirski Krasnokamensk – rusku kažnjeničku koloniju, svetski razglašenu prispećem u ovo mesto Hodorkovskog, do tada naftnog magnata za kojeg se mislilo da je u stanju da ,,drma Rusijom".

Priča o Hodorkovskom je uglavnom poznata. Bio je najbogatiji među novoobogaćenim Rusima, a samo jedno njegovo petrolejsko polje (Juganjsk) proizvodilo je nafte koliko sva petrolejska industrija Libije.

Živeo je u dvorcu blizu Moskve, i bio je čuvan celim jednim ogrankom sovjetskog ,,privatizovanog" KGB. Njemu se činilo da je svemoćan. Kada je jedan časopis postavio pitanje odakle mu toliko bogatstvo, Hodorkovski je uzaptio tiraž časopisa. Urednici su pošli pred sud, ali i sud je bio u rukama Hodorkovskog.

Nastupao je trenutak kritičan za bogataša, kada vrednost dograbljenog ponekad nadvisi obično primitivnu svest vlasnika, pa osećaj svemoći skorojevića zapreti da bude proklet. I Hodorkovski je tako i pao – s visine uobraženja da je u stanju da kontroliše svu Rusiju. Zašto da ne, kada je uspeo da je dobrim delom poseduje!?

Završio je kao žrtva sudski naloženih zaplena cele imovine. Njegovo, činilo se, krajnje bezbedno utočište u vili u Podmoskovlju, začas je zamenjeno nečim što nije ni slutio, krevetom u ćeliji i adresom JaG 14/10 – Kažnjenička kolonija Krasnokamensk. Tamo je počeo da odužuje osam godina dosuđene robije.

Kapital je vlast, izvor društvenog uticaja. Hodorkovski je, međutim, prevideo da u jednoj zemlji ne mogu na duže vreme opstajati dve vlasti u međusobnoj utakmici, a da je uticaj koji izvire iz ogoljene činjenice posedovanja, obično vulgarno grub i masovno nepopularan.

Narod želi da zna stvarni izvor moći. Ako je reč o političkoj vlasti, važno mu je da zna da je ona legalna, izborna i izabrana. A kada razmišlja o kapitalu, javnost se najpre pita kako je on stečen? I da li možda ne postoji incestualna veza vlasti i olako stečenog kapitala?

U Srbiji, grupa bogataša s kapitalom neutvrđenog porekla prisvojila je ili dobila na korišćenje dve trećine Vojvodine (imanje državnih kombinata), a da niko nije znao osnov po kojem se najbolje ziratno zemljište ustupa za bednih petsto evra po hektaru? Deset puta jeftinije od cene zemljišta u domaćem slobodnom prometu. A šezdeset ili sto puta povoljnije u odnosu na to koliko obradiva zemlja košta u Evropi i Holandiji! Privatizovano, ali po jeljcinski.

Kao u Srbiji, vlast je i u Rusiji atraktivna pre svega zbog lakoće obogaćivanja – onih na vlasti i kapitalista prijatelja. Obično ilegalnom rasprodajom otisaka državnog pečata. Predusretljivost ,,vlasnika funkcija" u saradnji dve strane, preobrazila je politiku u polje najunosnijeg finansijskog investiranja kapitalista. ,,Ulaganjem" u pojedince i političke partije pribavlja se poslušna vlast, a uz pomoć ,,svoje vlasti", investitoru se zatim vraća još više kapitala.

Devedesetih, međusobno rodoskrvno ispomaganje bogataša i političara uvelo je u dvovlašće, izraženo slabošću političke vlasti. Degradirana, vlast je ostavljala utisak sopstvene izlišnosti. Bilo je logično da se rivalstvo okonča žrtvom jednog od partnera, ali kog?

Krajem devedesetih, oligarhija je pomogla da na vlast dođe Putin. Međutim, u Kremlju, Putin je prinuđen da prvo odgovori, ko zapravo vlada Rusijom – napljačkani kapital ili predsednik? Pomogao mu je Hodorkovski, nesposoban da dalje obuzdava narasle lične ambicije. Lisice na njegovim rukama, kasnije pred sudom, delovale su ubedljivo. Milijarderi su razumeli ono što drugačije nikako nisu prihvatali, da je kapital stečen u mutnim okolnostima preobražaja ruski kapital, a tek potom njihov privatni. I da konačna pravila upravljanja kapitalom Rusije određuje Putin.

Osporeno je starešinstvo bogataša nad vlašću. Izlaz iz slepog sokaka pronađen je pobedom Kremlja. Putina je ova odluka učinila najpopularnijim političarem zemlje. Zaličio je ruskim biračima na Svetog Đorđa koji probada ,,aždahu" bogataša. Nauk priče je kao i obično. Moć neretko gazi pravdu, ali ,,neuki narod" retko zaboravlja. I taman kada se misli da najmanje razume, on najčešće čeka priliku.