Zgrade su ružne, arhitektura nije

Žao mi je što sam imenovan za selektora Bijenala tek u februaru, te nisam bio u prilici da pronađem više različitih arhitekata koji su tamo negde, možda i u Srbiji, ali i dalje, u Africi, Južnoj Americi, Aziji – kaže Aron Betski, umetnički direktor 11. međunarodnog arhitektonskog Bijenala u Veneciji, na početku razgovora vođenog u Veneciji tokom ove smotre. Ovaj direktor Sinsinati umetničkog muzeja, arhitekta koji je karijeru počeo u birou kod Frenka Gerija, kaže da je na ovom Bijenalu želeo da potencira da su arhitektura i građenje – odnosno zgrade – dve odvojene stvari: „Nekad je jako teško napraviti arhitekturu od zgrada, građenjem, i zato se treba pomeriti s one strane i građenja i zgrada.”

Rekli ste da su zgrade ružne, a da arhitektura nije.

Nisam rekao da su po definiciji ružne, rekao sam da su mnoge zgrade ružne. Prvo treba shvatiti da većinu tih kuća nisu projektovali arhitekti – oni danas projektuju jako mali procenat onoga što se gradi. Drugo, što je možda još veći problem za arhitekturu, jeste to što su i zgrade koje su projektovali arhitekti uglavnom ružne. I onda se morate zapitati zašto je to tako, i kako to popraviti.

Mislim da bi arhitektura mogla biti lepša ako bismo se pomerili s one strane građenja i zgrada. Na ovom Bijenalu pokušavamo da pokažemo primere takve arhitekture – s one strane građenja.

Ove godine Bijenale je lako sagledljiv, nije komplikovan. Ima se o čemu razmišljati, instalacije su velike, ne izgubite se u sitnicama. Da li Vam je to bila namera, da napravite pregledno Bijenale?

Da, mislim da ste u pravu. Brzo sam shvatio da je, posebno u Arsenalu, problem na Bijenalu veći nego kad se ovakve izložbe rade u muzejima jer ovde treba napraviti neku vrstu permanentnog pozorišta. Izložba se ovde postavlja kao pozornica – ne kači se, niti se klasično izlaže. Mora se ispričati priča u prostoru, sa objektima. Pokušao sam da ohrabrim arhitekte da kreiraju teatarske komade i mislim da su razumeli. Veličina, čudnovatost, razmera, način postavljanja – posebno u Korderijama, kreiranje objekata... sve je to reakcija na zahteve Bijenala. Baš to sam, veoma svesno, želeo da uradim.

Arhitektura u Holandiji i Americi razume se na veoma različite načine, kako ste uspeli da se snađete u te dve potpuno različite sredine?

Teško je generalizovati. Prihvatio sam da radim u Holandiji jer se tamo pravi najbolja arhitektura na svetu. To je delom rezultat uslova, a delom i zato što je cela Holandija arhitektura. Holandija je izgrađena na veštačkom tlu. Pomalo je nalik Veneciji.

Tamo se gradi novi grad svakih 10 godina.

Da. A u Americi je mnogo teže naći dobru arhitekturu. S druge strane, ja u Americi živim u veoma lepom predelu – to je pak u vezi sa američkim snom o otvorenom prostoru u kojem možete da budete i radite ono što želite. U potpunosti razumem probleme s tim snom, ali tu ima neke romantike.

Kako je izgledalo raditi sa Gerijem?

Kad sam otišao da radim za Gerija, on još nije bio poznat. U birou nas je bilo dvadesetak i vladao je potpuni haos. Mogli smo da radimo šta smo hteli, što je bilo veliko zadovoljstvo. Mi smo se zabavljali, ali ne i Geri, jer to je zbilja bio apsolutni haos. Imao je mnogo problema da organizuje rad na projektima. Tek kasnije, nakon što sam otišao, taj biro se sredio. Ne znam kako bi danas bilo raditi tamo, ali znam da se sad projekti rade u nekoliko ateljea – veliki biro se deli na mnogo malih. I Hercog i De Meron su na taj način organizovali svoj biro, kao seriju malih ateljea...

U različitim zemljama?

Ne, u jednom mestu... I dozvoljavaju jednom broju timova autonomiju i mogućnost da se sami razvijaju. Mislim da inteligentniji arhitekti tako danas postavljaju svoje biroe.

Dosta je kritika na arhitektonskoj sceni, zvezda arhitekata koji putuju svetom i prave graditeljska čuda. Najnovija su u Pekingu, a sve je počelo Bilbaom i tamošnjim Gugenhajm muzejom.

Ne znam odakle to! Kao da se neko juče probudio i zaključio da postoje uspešni arhitekti, kao što ima i uspešnih filmskih zvezda ili pisaca… Ooo..! Ali ti imaju mnogo posla i to nije ništa novo. Zar Aldo Rosi nije bio zvezda? Zar Andrea Paladio, čiji 500. rođendan slavimo, nije bio zvezda? Jedino što se promenilo je to što danas živimo u uslovima globalne ekonomije i što svi – voleli to ili ne – moramo da jurimo po svetu za poslom. Ne zaboravite da se dnevno desetak miliona ljudi seli iz ekonomskih razloga. Mnogo je danas ekonomskih nomada, pa čak i kad smo na vrhu finansijske piramide moramo da se selimo iz Sinsinatija preko Holandije do Venecije. Posla radi. To je jedan od aspekata globalne kulture i ne mislim da uspeh i više posla donose bilo kome bitno drugačiju situaciju. To je samo mnogo više problema. Jer, kakva god da ste zvezda-arhitekta, isti uslovi gradnje i finansiranja važe svuda. Zato svuda i imate dosadne i loše zgrade – od Beograda do Bostona i Pekinga.

Prošlo Bijenale se bavilo problemima socijalne arhitekture. Kako za male pare izgraditi kuće koje bi trebalo da budu arhitektonski vredne.

Da, potrebne su nam razne vrste građenja. Ali, arhitektura ne može rešiti probleme socijalnog stanovanja. Sve dok naša društva ne odluče da usmere sredstva u socijalno stanovanje – umesto što se pare troše na bombe, tenkove i ostale glupe stvari – sve dotad nećemo biti u stanju da kreiramo zbilja dobru socijalnu stambenu arhitekturu. Dobri arhitekti su veoma kreativni, u stanju su da mnogo urade sa veoma malo novca, ali tu postoje granice. Ljudi se i dalje zatvaraju u betonske kutije i misli se da je problem rešen time što se arhitekti dopusti da napravi malo veće prozore!

Šta je Bijenale danas?

Mislim da ovaj spektakl omogućava, posebno u Paviljonu Italija, veoma širok pogled na dešavanja u svetu arhitekture i na to koliko aktivnu ulogu arhitektura može imati u kulturi naših društava. Nadam se da će to privući ljude.

Često u filmovima zgodni glumci igraju ulogu arhitekte. Da li je arhitekta seksi?

Mislim li da je arhitektura seksi? Ne znam mnogo seksi arhitekata, mrzim što to kažem, ali oni su otprilike toliko retki koliko i seksi zgrade. Napisao sam knjigu Building Sex, o tome da su muškarci stvorili ovaj svet i da žene moraju da nađu svoje mesto u njemu. Zato muškost povezujemo sa visokim i velikim zgradama, a ženstvenost sa udobnim, senzualnim i senzibilnim enterijerima. Smešna situacija, nasleđujemo je iz prošlosti, nadam se da će početi da se menja.

Plašite li se kritike? Šta očekujete da ćete pročitati u novinama o Bijenalu?

Postoji veoma neobičan mehanizam koji deluje kod svakog godišnjeg događaja, tako je i sa Salonom u Milanu ili bilo kojim profesionalnim sajmom... Odete na nešto što se dešava svake godine i svi sede okolo i govore: Kako je ove godine sve grozno, a prošle godine, prošli put je bilo fantastično! Znam da ću verovatno morati da čekam do sledećeg Bijenala i da ću sedeti sa ostalima i reći, ovo je očajno, ali prošle godine... bilo je sjajno!