Bekstvo iz kasapnice

Od našeg dopisnika iz Vašingtona

U sedamdeset petoj godini, najnagrađivaniji američki pisac napisao je svoju 28. knjigu i njome uspeo da iznenadi američku čitalačku publiku. Jer Filip Rot, majstor da od proze napravi „zrelu nezrelost“, i tematski se neočekivano vratio u realnost nezrelog studentskog doba. Samo godinu dana posle „portreta umetnika u starosti“ poslednjeg „Odlazećeg duha“ Natana Cukermana, Rot se „Srdžbom“ („Indignation“) prebacio u ranu mladost koja po prirodi stvari više odgovara njegovom stilu – mukotrpnom traganju za neozbiljnostima i ironičnim životnim obrtima.

Markus Mesner, jedinac košerskog mesara iz Nju Džersija, odlazi u koledž, u Ohajo, u nadi da će pobeći od krvave, masne kasapnice, zaštitničkog stava svoga oca i odlaska u Korejski rat. Ali sudbina najnovijeg junaka iz nepresušne proze sedamdesetpetogodišnjeg pisca pokazuje kako najbanalniji, slučajan čak i komični izbor dovodi do nesrazmernih i neočekivanih rezultata. Studentski život u današnjoj Americi je potpuno izmenjen, ali u vreme Rotovog studiranja (kao i Mesner, i Rot je studirao od 1951. do 1954) pravila ponašanja bila su stroga, ograničavajuća i restriktivna.

„Tek sam kasnije shvatio ono što u studentskim danima uopšte nisam primećivao: koliko smo bili upregnuti, kanalisani. Tada, davne 1951, nisam ni primećivao taj stalni nadzor, već sam prihvatao stvari onakve kakve su“, rekao je neumorni pisac u intervjuu za nacionalni javni radio, povodom izlaska nove knjige. Sam Rot je, kao i Markus, iz Njuvarka, a njegov najbolji prijatelj bio je jedini sin mesara iz istog mesta. Večita zamka iz Rotove proze, postavlja se opet pred radoznalog čitaoca i intrigiranu američku kritiku: šta je od svega ovog do sada napisanog (za iduću godinu već se najavljuje još jedan roman ili novela Filipa Rota) podudarno sa biografskim podacima američkog pisca, a šta fikcija. Taman se učini da je stvar rešena, da je Markus Mesner, drugo ime za Filipa Rota u mladosti (kao što je toliko puta bivao poistovećivan sa Natanom Cukermanom iz prethodnog serijala), a onda se u tom umetničkom ogledalu nešto na neki čudnovat način iskrivi, tako da postaje naglo jasno da su fikcija i konkretni život sasvim odvojene i različite stvari.

Otkako je 1995. izašlo „Pozorište Sabat“ („Sabbath Theater“), Filip Rot je u nizu potonjih knjiga, ne štedeći sebe ni druge, nemilosrdno pisao o fizičkom ili duhovnom kraju života – najbolje među tim knjigama uz „Pozorište Sabat“, „Američka pastorala“, „Ljudska mrlja“, „Svaki čovek“, „Životinja na izdisaju“, uspevale su da protresu čitaoca, jer je bio u bliskom susretu sa samim krajem svog života, ili se suočio sa bolom zbog izgubljene drage osobe. Pisani u kasnoj fazi života, kako to bezosećajno govori njegova krštenica, Rotovi radovi destilišu njegovu svadljivu halapljivu ljubav prema čovečnosti, ženama, Nju Džersiju, poslu i porodici. Oni su, ocenjuje kritičar „Njujork tajmsa“, življi i dinamičniji od većine „liričnih pripovesti“ pisaca koji se tek promaljaju na američkoj literarnoj sceni. Takva je i najnovija priča „Srdžba“.

„Srdžba“ se dešava u vreme Korejskog rata, i delimično je to osuda ludila i svake oružane borbe, ali još je više priča o mladim ljudima koji razbijaju svoje glave o neprobojni zid uspostavljenih autoriteta. Kao što naslov knjige nagoveštava, Rotov iznenadni povratak u ranu mladost oblikovan je određenim potonjim spoznajama: da svaka čovečija slabašnost izaziva stupanje na scenu obrušavajućeg zaštitničkog autoriteta.

I dok se američka javnost još jednom upecala na udicu Rotove intrige i pod lupom pronalazi tragove stvarnosti u Rotovoj fikciji, Nikolas Vud u kritici u „Njujorkeru“ naziva ovog pisca „velikim kradljivcem u postmodernoj američkoj literaturi“. On je, objašnjava Vud, u stanju da svoj kolač pojede a da za sobom na stolu ne ostavi nikakav dokaz o mrvama. Rot u stvari sebe i ne smatra postmodernistom. Njega duboko zanimaju izmišljene priče, predstavljanje samoga sebe, stvarnosti koje gradimo kako bismo mogli da živimo. Ali on ne pristaje da zarad „nadrealističkih varalica i andrmolja magičnog realizma“ žrtvuje činjenice o vremenu i mestu u kome živimo. Fikcija za Rota nije imitacija, ona je za njega suparnica stvarnosti i života. I zato njegove priče uspevaju da se tako brilijantno nose sa paradoksom: one su istovremeno umetnička igrarija, i ozbiljna stvarnost. A Markus je sledeći taj paradoks i umetnička fikcija i stvarni portret pisca u mladosti Filipa Rota.

Uprkos polemikama izazvanim jednom nesmotrenom izjavom iz Stokholma, kako nijedan američki pisac nije zaslužio Nobelovu nagradu, jer je „Amerika suviše izolovana od literarnog dijaloga današnjice“, Rot, po oceni ovdašnje kritike, ovaj dijalog vodi već pola veka na majstorski način, kakav se retko može pronaći u svetu knjige. Nije se uopšte umorio. Već pedeset godina Rot piše svakog dana, puno radno vreme. „Smatram da sam pristojno obavio zadatak ako u jednom danu ispišem jednu stranicu. Ali dešava se da posle mnogo muka dočekam veče sa praznim listom papira. Ne bih vam preporučio da u takvim trenucima sednete sa mnom za večeru“, rekao je pre neki dan u živom dijalogu na nacionalnom radiju autor koji je inače dvaput dobio američku nacionalnu književnu nagradu i jednom „Pulicera”.