Genocid i rat u Gazi

Kao što se moglo i očekivati, nije bilo potrebno puno vremena pa da se u zvaničnom medijskom rečniku, vezanom za izraelsko-palestinski sukob u Gazi, pojavi reč „genocid”, korišćena najvećim delom za podizanje tenzija i diskvalifikaciju osvetničkih akcija izraelske vojske protiv Hamasa. U akademskoj (i stručnoj) javnosti tek retki su bili glasovi koji su pozivali na uzdržanost, ukazujući na dvostruku opasnost od preterane upotrebe tog pravnog pojma: ne samo da su time mediji senzacionalistički dolivali ulje na vatru nego su se tim olakim izricanjem presude da je reč upravo o genocidu, u neku ruku svesno upuštali u svojevrsno degradiranje navedenog pravnog koncepta.

I letimičan pogled na istorijat pojma „genocid” govori nam da je reč o relativno skorijoj kovanici, prvi put upotrebljenoj krajem 1944, od strane Rafaela Lemkina, poljsko-jevrejskog pravnika, koji je sebi postavio cilj da redefiniše korpus ljudskih prava. Reč je bila sastavljena od grčke osnove „genos”, u značenju rase ili plemena i nastavka „cidos”, što je označavalo nasilnu smrt. Generalna skupština UN uvrstila je 1946. genocid u korpus međunarodnog prava, a sam pojam genocida naknadno je kodifikovan kroz Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju genocida od 1948. Tu se, između ostalog, nudi definicija genocida kao „dela izvršenog s namerom da se potpuno ili delimično uništi nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa, kao takva”. U svom neizmenjenom obliku, navedena definicija ostala je na snazi do danas, ali je problem, pre svega, u njenoj rigidnosti. Ako pod pojam genocida potpadaju isključivo četiri gorenavedene grupe, šta ćemo s rodno definisanim grupama, koje takođe mogu biti žrtve genocida (žene kao žrtve seksualnog nasilja) ili pojedinci zbog svoje seksualne orijentacije? Ili s ideološkim i političkim protivnicima, poput žrtava genocida u Kambodži, za vreme režima Crvenih Kmera, u periodu između 1975. i 1979. godine (pravnici su za te zločine skovali alternativni termin „democid”)? Šta ćemo s klasnim i ekonomskim žrtvama ciljanih masovnih zločina? Kroz četvororedno sito konvencije isto tako nisu prošle ni milionske žrtve masovnog izgladnjivanja u Ukrajini tokom tridesetih godina prošlog veka, pod Staljinovom vlašću (tzv. „Holodomor”) – tek je u martu ove godine Francuski parlament izglasao da se to ipak nazove genocidom. Šta ćemo naposletku s kulturnim genocidom, zar on ne postoji?

Odgovor se krije, pre svega, u činjenici da su status i definicija genocida uslovljeni ne toliko pravnom regulativom koliko specifičnim političkim prilikama u kojima je konvencija doneta. A Konvencija o genocidu iz 1948 – napisana nakon Holokausta – nastala je u snažnoj konfrontaciji između SAD i Sovjetskog Saveza, upravo u vreme pomaljanja prvih obrisa budućeg hladnog rata i gvozdenom zavesom podvojenog sveta. Stoga se tu možda krije i objašnjenje zašto na zakonske regulative nikad ne treba gledati kao na neke stroge filozofske principe, uzdignute na rang neprikosnovenog pravnog kanona ili kao na neki čvrst sistem, zasnovan na dubokim etičkim uvidima, već pre kao na ono što u osnovi i jeste: neka vrsta iznuđenog kompromisa, najbolje što se u određenom istorijskom trenutku moglo postići. Zato su i presude o genocidu tako retke: prva presuda nakon Drugog svetskog rata bila je za genocid u Ruandi tokom građanskog rata 1994. Tribunal u Hagu doneo je svega jednu presudu za genocid u ratovima na teritoriji nekadašnje Jugoslavije (Srebrenica) – prva presuda za takvo delo u Evropi uopšte – dok je druge slične masovne zločine, poput onih u Prijedoru, odbio da kvalifikuje kao genocid, uz obrazloženje da nije utvrđena jasna genocidna namera ili, kao u predmetu Ratka Mladića, da nije ubijeno dovoljno ljudi na tom području (apsurdna posledica takve sudske prakse jeste to da je Prijedor grad s najviše osuđenih ratnih zločinaca na svetu – više od 60).

Stoga bi i u ovom aktuelnom sukobu u Gazi – gledano iz perspektive žrtava – najvažnije bilo zaustaviti svako ubijanje, a umesto neodgovornih optužbi za genocid – primer Turske koja je podnela tužbu za genocid protiv izraelskog premijera Netanijahua ili tužba protiv američkog predsednika Bajdena zbog „neuspeha da spreči genocid u pojasu Gaze” – mnogo bolje bi bilo pozvati se na zločine definisane Rimskim statutom, pre svega na ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Po rečima Erika Gordija, stručnjaka za jugoistočnu Evropu, time bi žrtve dobile punu moralnu i materijalnu satisfakciju, utoliko veću što bi sudski utvrđene činjenice, ako ništa drugo mogle sada makar poslužiti kao putokaz za nužnu revitalizaciju i ozdravljenje traumatizovanog društva.

Prevodilac i esejista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista