Svi su ljudi čekovi bez pokrića

„Smrt briše samo nestvarne veličine, a istinske učvršćuje i uzdiže”, pisao je Andrić. Pekićevo delo dokaz je da je i ova Andrićeva misao tačna. Uoči sajma knjiga, dogodilo se jedno lepo čudo u srpskoj kulturi: izašla je nova Pekićeva knjiga, esencijanjegovog dela, „Marginalije i moralije”, u izdanju novosadskog „Solarisa”. Knjigu je priredila Ljiljana Pekić, a predgovor napisao Gojko Božović.

Da bi ove „Marginalije i moralije” nastale, Ljiljana Pekić pročitala je oko 20 000 stranica i radila na knjizi dve godine. U ovom delu sabrane suključne Pekićeve misli i rečenice koje su menjale tok naše literature, a koje je Ljiljana Pekić nalazila u njegovim romanima, objavljenim i neobjavljenim dnevnicima, esejima, intervjuima, dramama i radio-dramama, beleškama. Ovom knjigom naš čitalac dobija još jedne „Znakove pored puta”, blistave poput Andrićevih. Pekić je i u ovom svom delu mudar, kritičan, originalan, polemičan.

Promišljajući ljudsku egzistenciju na Balkanu, Pekić piše ključnu misao: „Potreban je daleko dublji preporod našeg života, jedna stvarna  revolucija i izvora i ciljeva da bismo se otresli nasleđa koje nas po genetičkim zakonima jedne promašene istorije vodi u smrt vrste”(Tamo gde loze plaču).

Igo tvrdi da „mrtvi žive dok ima živih koji misle o njima”. Pekić, o smrti kaže sledeće:„Za smrt nikad kasno nije. Za život je uvek rano. Jer, čim o tome misliš, već si umro” (Zlatno runo). I dodaje:„Naša se smrt događa svakog dana, svakog dana umire poneka uspomena, svakog časa zatire se po trag našeg bivstvovanja. U grob nosimo otpatke, ostatke drugog bića. U njemu od našeg malo ima. Umire neko drugi, čiju smrt ravnodušno primamo”.

Analizirajući savremenog čoveka, ravnodušnog često i pred životom, kao i pred smrću, Pekić kratko definiše čoveka današnjice: „Danas više nema pouzdanog sveta. Sve se rasulo, prolukavilo, pokvarilo. Svi su ljudi čekovi bez pokrića”. Pekić, takođe, analizira kroz moderne građevine u kojima stanuje savremeni čovek i celokupno naše doba. On kaže: „Faraonska forma danas je jednostavno nemoguća. Oblakoderi su samo prividno monumentalni. Duhovno, to su hiljade kućica slepljenih, manje-više srećno. Individualizam ne može biti monumentalan... ”.

Jedna od posebnih odrednica u ovom Pekićevom delu posvećena je Balkanu.Pored ostalog, primećuje i ovo: „Balkan je dao tri velike civilizacije – jelinsku, romejsku i tursku – dok su ostali delovi globusa jedva po jednu dosad namakli. Na Balkanu su i medvedi blagorodniji od ljudi”.

Čitavog života, Pekić je sebe smatrao gnostikom. Po rečima Ljiljane Pekić, on je smatrao da se čovek sa religijskim osećanjem rađa ili ga nikada ne stiče. U razgovorima sa prijateljima, Pekić bi se često, naglas, pitao:„Kakav bi to bio Bog koji je stvorio ovakav svet”. No, kroz čitav Pekićev opus provlači se motiv Boga i božanskog. Pekić u „Marginama i marginalijama” piše:„Stavimo Boga ispred sebe da nas dočeka – tada ćemo se truditi da mu se približimo. Iza nas – kako su ga postavili hrišćani, on nas jedino tera u bekstvo” i dodaje da „u svakom ma i najsitnijem kamenu, biljci i stvoru živi naš Bog”. U jednom od svojih najpoznatijih dela, „Vremenu čuda”, Pekić, promišljajući još jednom večitu temu Boga, kaže:„Boga nema. Nema i svi su izgledi da ga neće ni biti. Bogu se ne žuri, njega ništa ne boli. Bog nas je u presudnom trenutku napustio”. Na drugom mestu, on ovu misao razvija dalje:„Ljudima je dovoljna vera u Boga, a sam Bog je nepotreban”. U delu „1999”, pisac prilazi ideji o božanskom s drugog aspekta, govoreći:„Ideja Boga je pokušaj da se dopre do plauzibilne priče o Genezi”. U drugom tekstu, njegovo mišljenje o Bogu izraženo je poput poslovice: „Sve je od Boga, ali Bog u trudu”. Zanimljivo je da je Ljiljana Pekić ređala Pekićeve misli na određenu temu – hronološki. Tako možemo pratiti i kako je Pekić, kako je proticalo vreme, menjao ili razvijao mišljenje o čudu, ćutanju, delu, državi, đavolu...

Posebno su intrigantne Pekićeve misli o budućnosti, pojmu kojim se Pekić bavi kroz čitav svoj opus. On, glasom starozavetnog proroka, kaže:„Budućnost je prošla. Tu budućnost oduzela nam je naša prošlost. U tom pogledu čovečanstvo liči na čoveka koji pada sa vrlo visoke zgrade, lica okrenutog nebu. Beskraj neba zavarava ga u pogledu prostora ispod njega. On misli da ima i prostora i vremena ispred sebe. Nema ga. Sav prostor i sve vreme nalazi se već iza njega, a utisak da ga ima proizlazi otuda što je on okrenut na pogrešnu stranu i stalno okrenut svojoj prošlosti. Da je okrenut na pravu stranu, da je licem okrenut svome padu, on bi video da je kraj vrlo blizu” i dodaje:„Budućnost je uvek skrivena u prošlosti, samo nas zablude o linearnom vremenu, antropocentrizam našeg umstvovanja o tzv. dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred sebe, a budućnost kao nešto kroz šta smo već prošli”.

Pekićevi savremenici ovog literatu opisuju kao eruditu gospodskih manira. Sam Pekić smatrao je da se na ovim prostorima dogodio građanski poraz: „Dolazim do jeretičkog uverenja da građanski poraz leži u pogrešno orijentisanom obrazovanju... Nisu nas naučili da branimo sebe, nego kako ćemo, braneći druge, misliti da branimo sebe... Nisu nas vaspitavali za ljude koji će biti savremenici Armstronga, odgajili su nas za ispisnike Čukur-Stane. Našom genetskom manufakturom nisu vladale isključivo dve mustre ili matrice, račundžijski prepredena romejska i duševno neuračunljiva slovenska. Raspolagali smo i mutantima. Na primer, eksplozivan bućkuriš cincarske gurbetske upornosti i srpskog endemskog mesečarstva”.Tumačeći suštinu istorije, Pekić primećuje:„Malter istorije je laž, krv i znoj...”, zaključujući, „Gde je mnogo istorije, malo je sreće”.Nemoguće je ne pomisliti da je, pišući ovu misao, Pekić mislio na ove prostore.

Blog posvećen Borislavu Pekiću, http://borislavpekic.blogspot.com, za dve godine i šest meseci, posetilo je više od 60.000 ljudi. Mnogim čitaocima, „Marginalije i moralije” biće interludijum i u isceliteljsku mudrost ovog pisca, onu mudrost koja je, didroovski rečeno, ne samo „kći iskustva” nego i „nauka o sreći”. Ovo delo ponajviše podseća na dugo očekivano pismo koje nam je Pekić, kroz rešetke vazda varljive večnosti, poslao u trenutku nepažnje Smrti.