Gde su lideri?

Dok zahuktana kriza na Volstritu sve više poprima karakteristike elementarne nepogode, sve češće se, iako se silama prirode najčešće nije moguće odupreti, postavlja pitanje – gde su lideri da blagovremenim reakcijama i odlučnim potezima zaustave berzansku paniku koja se, poput teške epidemije, munjevito širi i na ostatak sveta.

Lideri i liderstvo se veoma često pominju otkako je zakotrljana berzanska grudva počela da prerasta u lavinu. U jednom slučaju prstom se pokazuje na finansijske lidere u epicentru američke finansijske imperije, čija je pohlepa, po opštem mišljenju, u srži krize. Na širem planu, kao ključni uzročnik ovih nevolja vidi se neuspeh lidera u čijim je rukama kormilo Amerike u poslednjih osam godina – odlazećeg predsednika Džordža Buša. Počelo je u Iraku, a kola su se na kraju slomila na Menhetnu.

Možda se u ovim ocenama i precenjuje uloga žitelja Bele kuće, kome se, istina, pripisuje da je „najmoćniji čovek sveta”, a potcenjuje sistem u kojem deluje i vrednosti koje zastupa. Ali, kako god bilo, Buš će u istoriju ući kao predsednik za čija dva mandata je počelo opadanje američke globalne moći i uticaja. Kolike su stvarne dimenzije ove erozije poslehladnoratovske superiornosti jedine supersile nije moguće u ovom trenutku sasvim sagledati, ali simptomi su očigledni.

Buš će, u svakom slučaju, uskoro nasledniku ostaviti mnogo drugačiju Ameriku i svet uveliko različit od onoga iz 2000, kada je u Ovalnom kabinetu zamenio Bila Klintona. Ko će pak biti naslednik – Džon Mekejn ili Barak Obama – znaće se za manje od mesec dana, kada bude okončan dosad najduži i po mnogo čemu najosobeniji izborni maraton u američkoj istoriji.

Amerika svog lidera bira na način koji je bitno drugačiji od izbornog procesa za nacionalnog vođu u drugim političkim sistemima. Dok je svugde pravilo da se kandidati biračima predstave tokom kraće ili duže izborne kampanje, posle koje pobednik postaje onaj ko osvoji (naj)više glasova, u američkom sistemu postoje prvo interne kvalifikacije u dve glavne partije koje su u najnovijem slučaju trajale više od godinu dana, da bi se potom sučeljavala dva ozvaničena kandidata.

Važniji deo u ovom slučaju su pomenuti preliminarni izbori, u kojima potencijalni lideri prolaze kroz rigorozni proces testiranja, od biografije, preko karaktera do političkih programa. Taj proces je sasvim „transparentan” i u krajnjem ishodu demokratski, a na kraju odlučuje partijsko članstvo, pa i oni koji formalno nisu partijski svrstani.

Ni ovako stroga selekcija, međutim, ne garantuje uspešan rezultat, za šta se, kao dokaz, danas najviše pominje upravo primer Buša mlađeg. Ali nema sumnje da je, iako su liderske sposobnosti predsednika najvažnije Amerikancima, za izborni ishod iz veoma jakih razloga zainteresovan i ostatak sveta.

Ako je Amerika u dosadašnjem toku 21. veka imala pogrešnog, ili izazovima ne sasvim neadekvatnog lidera, šta je sa ostatkom sveta? Prošlo stoleće obeležilo je nekoliko velikih vođa, koji su ostavili jak pečat u nacionalnim istorijama, ali su uticali i na tok svetskih zbivanja, postajući ili uzori ili proizvodeći rezultate koji, iako se pamte, nisu za ugledanje (Lenjin, Staljin, Hitler, Gandi, Čerčil, De Gol, Mao Cedung, Mandela, Tito...). Ali u tek započetom trećem milenijumu kao da nema više ličnosti takvog formata.

Da li je to zato što nema više velikih ideja, pa ni njihovih pokretača? Ili je to rezultat činjenice da je svet sve komplikovaniji, pa je i lestvica koju treba preskočiti da bi se neko kvalifikovao za velikog vođu postavljena mnogo više?

Žalbe na manjak autentičnog liderstva u svakom slučaju sve su učestalije, i to ne samo u Americi. To je, takođe, i priznanje da su vođe i potreba i neminovnost. Pogotovo u vremenima kriza, kada se očekuje da upravo lider bude taj koji će jasnije od svih da sagleda kuda se stvari kreću i kako na njih može da se utiče.

Moglo bi se, u stvari, reći i da su gotovo svi savremeni lideri upali u glavnu lidersku zamku: da prihvataju najoptimističnija predviđanja budućnosti. Buš je tako već bio proglasio pobedu u Iraku, a drugi front, onaj u Avganistanu, otvoren je takođe sa očekivanjima da neće dugo trajati, dok je, iako dugo u najavi, ekonomska kriza ignorisana.

A zapravo lideri su jedino ti koji, u kriznim vremenima, ne treba da vide samo simptome, nego i dugoročne trendove – bilo da je reč o politici ili biznisu. To su oni koji, sa dovoljno pouzdanja u sopstvenu procenu, preuzimaju odgovornost činjenja, a ne samo analiziranja. Uz velike rizike, naravno, jer greške se ne mogu ispraviti.

Glavni problem je svakako u tome što treba delovati onda kad stvari nisu sasvim očigledne, jer kad to postanu – onda je za delovanje isuviše kasno.