Gde su vrapci

Kažu da nema više vrabaca. A kako bi moglo da ih ipak bude, i to što više? Korisni su i omiljeni, jedu vaške po baštama... Ali kome pada na pamet da se njima bavi kad i odrasli i deca po ceo dan gledaju u mobilne telefone (odrasli, nažalost, i dok voze kola)? A vrapci? Sa svojih 20 grama, sa sve kandžama?

Iz mog iskustva, evo delom odgovora. Pre otprilike 30 godina napravili su mi hranilicu za njih. Samo da mogu da ulete u svoju „trpezariju”. Ali svako jutro moraju da ih čekaju voda i tri šake pšenice (ponekad i mrvice hleba, plus). I? Evo već više od 15 generacija njih (struka kaže da im je životni vek dve godine), 365 dana godišnje, na mom prozoru se čuje „živ, živ”, sa svim aktivnostima njihovim. Svađe i hranjenje malih... uživanje su za oči. To su moji vankućni ljubimci. Slobodarski veseli beskućnici, naročito hrabri zimi.

Pri poseti Ženevi osamdesetih godina prošlog veka ne videh vrapce. Posle shvatih zašto. Pa tamo nema mrvica, niko ne baca hleb po ulicama. I eto odgovora – bar po meni: treba ih hraniti i pojiti odgovorno, svakog dana. A oni će vam, svojom zahvalnošću za hranu dobijenu od vas, ulepšavati svaki dan. Pokušajte i vi! S malo strpljenja i upornosti, uverićete se da vrabaca ima.

Duško Mišić,
slikar