Tinjajući mir na južnom Kavkazu

Boško Jakšić

Baku – Septembarski rat u kojem je Azerbejdžan zauzeo spornu enklavu Nagorno-Karabah trajao je samo jedan dan, ali pregovori s Jermenijom uveli su u igru velike sile, pa su i danas daleko od uspostavljanja trajnog mira dva suseda na južnom Kavkazu.

Dve bivše sovjetske republike, koje su tokom protekle tri decenije ratovale 1993. i 2020, ponavljaju da su posvećene miru, uspostavljanju diplomatskih odnosa, poštovanju prava manjina i obnovi transportne mreže, ali pregovori su ponovo u zastoju iako lideri najavljuju da bi sveobuhvatni sporazum mogao da bude potpisan do kraja godine.

Azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev kaže da „nema više prepreka”. Jermenski premijer Nikol Pašinjan nada se da će dogovor o miru biti potpisan „u narednim mesecima”.

„Imamo dobre i loše vesti oko jermensko-azerbejdžanskog mirovnog procesa”, izjavio je Pašinjan. „Dobra je što su dogovoreni osnovni principi mirovnog procesa. Loša je da i dalje govorimo različitim diplomatskim jezicima i vrlo često se ne razumemo.”

Ministarstvo inostranih poslova u Bakuu pozvalo je sredinom novembra Jerevan da „izbegne nova nepotrebna odlaganja”. Na zajedničkoj granici održano je pet rundi pregovora o demarkaciji granice, ali Jermenija se i dalje optužuje da svojom „agresivnom retorikom” potkopava mirovni proces i da je zemlja s reputacijom „otvorenog falsifikovanja činjenica istorije”.

Strani posmatrači su zato oprezni. Napredovanje pregovaračkog procesa ide sporo, obostrano se osporavaju posrednici u dijalogu. Pašinjan i Alijev učestvovali su do sada u više rundi pregovora uz posredništvo SAD, Evropske unije i Rusije, ali stvari su se promenile posle invazije na Nagorno-Karabah. Zapad je osudio intervenciju koja je dovela do egzodusa 106.000 Jermena, odnosno najvećeg dela stanovništva. Evropski parlament govorio je o „etničkom čišćenju”. Simpatije su okrenute prema Jermeniji, posebno u Americi i Francuskoj, koje imaju značajne jermenske zajednice.

Azerbejdžanski blickrig otvoreno je hvaljen od najvećeg saveznika, Turske, i posredno podržan u Rusiji. Baku procenjuje da je njegova pregovaračka pozicija osnažena zauzimanjem Nagorno-Karabaha, enklave koju svet smatra delom Azerbejdžana, ali su njom posle raspada SSSR-a sve do pre tri meseca upravljali Jermeni kao de fakto nezavisnom teritorijom.

Alijev smatra da je u poziciji da postavlja uslove. Kaže da Amerikanci i Evropljani više ne mogu da budu objektivni brokeri. Prilikom nedavnog susreta ovde u Bakuu govorio je, „birajući diplomatske reči”, o „manijacima” iz Evropskog parlamenta. Insistira da dijalog bude na bilateralnoj osnovi, bez novog posredovanja Zapada. Nije učestvovao u pregovorima šefova diplomatija za koje je planirano da budu održani u SAD zbog „navijačke” pozicije Vašingtona.

U oktobru je odbio novu rundu koja je trebalo da se održi tokom samita EU u Granadi uz prisustvo predsednika Saveta Evrope Šarla Mišela, francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Olafa Šolca. Alijev traži da u dijalog bude uključena i Turska i žali se na „jednostran” pristup Francuske.

Pariz je posebno na udaru otkako je u oktobru prihvatio nov ugovor o isporukama oružja Jermeniji. Alijev direktno optužuje Francusku da stvara uslove za novi rat, a on ponavlja da su mu neophodne „čvrste garancije da neće biti jermenskog revanšizma”. Po njegovoj oceni, Francuska podrškom separatističkim tendencijama i separatistima ne samo da destabilizuje svoje bivše i sadašnje kolonije, već i region južnog Kavkaza.

Alijev traži nov „prijateljski format” dijaloga i ima drugu adresu na kojoj bi „odmah” počeo pregovore – Tbilisi. „U ovoj situaciji neophodna nam je umešanost Gruzije”, kaže on. Prema prvobitnom planu poznatom kao „tri plus tri format”, Moskva je želela da uključi i Gruziju, ali je Tbilisi, koji teži članstvu u EU i NATO-u, taj predlog odbio. Posredničke usluge sada nudi i iranski predsednik Ebrahim Raisi.

U Jerevanu su takođe nezadovoljni stavom Moskve. Rusija se zvanično drži pozicije neutralnosti, ima svoje mirovne snage u Nagorno-Karabahu, ali mnogi su u Jerevanu optužili Kremlj da nije zaustavio azerbejdžanske trupe i sprečio „antiterorističku operaciju” koja je dovela do ozbiljne humanitarne katastrofe.

Jermenija je član Organizacije kolektivne bezbednosti koju čini šest bivših sovjetskih republika, ali je nedavno odbila učešće na samitu organizacije u Minsku postavljajući pitanje svrhe svog učešća i koristi koje ima od ruskih vojnih baza na svojoj teritoriji. Kremlj je odluku nazvao još jednim antiruskim potezom Jerevana. „Jasno je da iza ovoga stoji Zapad”, komentarisala je predstavnica za štampu ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova. „Zapad, čiji su planovi u Ukrajini propali, sada zahvata Jermeniju pokušavajući da je udalji od Rusije.”

Pojedini posmatrači zabrinuti su da bi Azerbejdžan posle zauzimanja Nagorno-Karabaha mogao da krene u osvajanje jermenske teritorije na jugu kako bi otvorio koridor prema enklavi Nahčiavan, koja se još graniči s Turskom i Iranom. Državni sekretar SAD Entoni Blinken potvrdio je, međutim, vlastima u Jerevanu da Vašington garantuje teritorijalni integritet Jermenije.

U Bakuu takva tvrđenja odbacuju kao neosnovana i uveravaju da Azerbejdžan želi mirovni ugovor. „Ukoliko postoji dobra volja, osnovni principi sporazuma mogu da se nađu u kratkom vremenu”, kaže Hikmet Hadžijev, savetnik predsednika Alijeva. „Želimo mir u našem regionu, ne u Vašingtonu, Parizu ili Briselu.”

Dve strane tek treba da se dogovore oko demarkacije granice, koja je zatvorena i militarizovana. Pogranični sukobi, često fatalni, dešavaju se na regularnoj osnovi. Dok Jermenija pokušava da reši pitanje izbeglica iz Nagorno-Karabaha, a Azerbejdžan traži rešenja kako da vrati stotine hiljada Azera koji su proterani početkom devedesetih godina prošlog veka, problem predstavljaju i zarobljenici koje obe zemlje drže u svojim zatvorima.

Decenijski kavkaski konflikt odavno je angažovao velike i regionalne sile, što samo otežava da se mir ostvari. Godine posredovanja sada samo udaljavaju od mira.