Od Direra do Vorhola – grafika kroz vekove

Specijalno za „Politiku”
Lugano – U Muzeju MASI (Museo d’arte Swizera Italiana), smeštenom na obali jezera u modernoj zgradi Kulturnog centra Lugano (LAC), koja omogućuje veličanstvenoj prirodi da „uđe” u unutrašnji prostor, održava se do 7. januara naredne godine izložba „Od Albrehta Direra do Endija Vorhola”, po izboru kustoskinje Linde Šedler. Ovo je retka prilika da se oko 300 remek-dela iz bogate grafičke zbirke Politehničkog univerziteta iz Ciriha ETH (Eidgenössische Technische Hochschule), zbog krhkosti radova na papiru i njihove velike vrednosti, izlažu van svog sedišta, svejedno da li je reč o Švajcarskoj ili Evropi. U pomenutoj obrazovnoj instituciji u Cirihu moguće ih je videti samo na lični zahtev. Ipak, sada je šira javnost sa velikim interesovanjem dočekala gostovanje ove univerzitetske kolekcije u Luganu, koja je 2017. proslavila vek i po postojanja, a broji 160.000 visokokvalitetnih umetničkih dela na papiru od 15. veka do danas sa potpisom brojnih autora od Albrehta Direra do Luize Buržoa, od Rembranta van Rajna do Pabla Pikasa, od Fransiska Goje do Endija Vorhola i radova švajcarskih umetnika od 19. do 21. veka.

Među izloženim ostvarenjima najviše je grafika, potom crteža, ilustracija, fotografija. Neka od njih su neodvojivi deo svetske likovne kulture kao što je čuveni Direrov „Nosorog”, koji je još u vreme umetnikovog života postao poznat javnosti, a bio je svojevremeno ilustracija u obrazovanju i simbol i inspiracija mnogim potonjim umetnicima, kao i našim savremenicima. Delo „Nosorog” ili „Rhinoceros” umetnik je uradio u drvorezu, pokazavši se kao majstor „detalja”, a ovaj otisak koji je izložen datira iz 1515. iz prve edicije. Drugi Direrovo drvorez je iz 1498. i izložen je pod naslovom „The Men’s Bath”.

Tehnike, motivi, stilovi i koncepcije grafičke umetnosti kroz vekove nižu se ovde hronološkim putem, od Direra koji je predstavljen sa još nekoliko radova manjeg formata, pored već pomenuta dva, do Rembranta van Rajna sa grafikama iz 1630. među kojima je i autoportret sa suprugom. Izložen je Kanaletov rad iz 1735. a slede dela Rudolfa Kelera iz 1860, grafike Fransiska Goje iz 1816. i 1863, litografija Pjera Bonara (1896), litografije u koloru Tuluza de Lotreka (1895), crtež Alberta Đakometija (1927), grafike Paula Klea iz 1903/4. sve do ilustracija Marije Sibile Merijen, švajcarske naučnice koja je proučavala biljke i insekte i ilustrovala ih u detaljima. Veliku pažnju uvek izaziva Pikaso sa izuzetnim litografijama „Women with Flowered Bodice” (1958) i „Faun Unveiling a Women” (1936) između ostalih, ali i Edvard Munk sa litografijama – Autoportretom (1895), a druga je u koloru „Anxiety” (1896). Tu su i dela živih umetnika kao što su Džon Armleder, Olivije Moset , Kandida Hofer , Suzan Hefuna, Širana Šabazi ili Kristijan Baumgartner.

Ovim kustoskim konceptom se spontano nameću poređenja „starih” majstora sa savremenim stvaraocima, ali i teme poput procesa nastanka umetničkog dela, odnosa kopije i originala, poređenje motiva i ikonografije, ali i ostvarene saradnje između autora, što dovodi do promišljanja o istoriji grafike sve do aktuelnih tehnika – od duboreza preko gravure do bakropisa i sito štampe.

Prikazom ove zbirke jasno je da u vreme kada fotografija još nije bila izmišljena, od 16. veka takozvana prevodilačka gravura, koja je reprodukovala slike i umetničke radove, jeste bila osnovno sredstvo da remek-dela postanu poznata javnosti. Ona su, kroz štampanje, takođe reinterpretirana, o čemu svedoči izložena karikatura u vidu grafike Nikola Boldrinija, inspirisane antičkom skulpturom „Laokon i njegovi sinovi”, kao primer kako je venecijanska štampa iz 16. veka mogla da prilagodi drevni motiv, transformišući ga u novu sliku: drevne figure su na njoj zamenjene majmunima. Ova izložba prikazuje prenošenje tehnike graviranja tokom vremena, ali i različite metode rada. Kod velikog majstora poput Rembranta ovaj aspekt je očigledan u dve verzije gravure „Ecce Homo” koje pokazuju kako je umetnik neprestano retuširao i usavršavao svoja dela. To je bilo moguće i zahvaljujući tehnici suve igle. Istorijska tehnika suve igle će se često preuzimati i ponovo razmatrati vremenom.

Prenošenje ikonografskih tema tokom vekova ponavlja se do danas, kao u predstavama koride iz 1816. godine Franciska Goje, koja se ponovo pojavljuje u vitkim figurama Pabla Pikasa u akvatinti. Predstava tela je tema protkana kroz izložbu, posebno u grafikama Edvarda Munka i u impresivnim filigranski crtežima Egona Šilea. Dok drvorezi iz serije „Intimites” (1891) Feliksa Eduara Valotona vode u najintimnije krugove odnosa muškarca i žene. Ovo delo je primer evolucije umetničkih grafika u kojoj je krajem 19. veka uvedeno ograničeno izdanje. U slučaju Valotonove serije su, na primer, posle završetka procesa štampanja sve drvene matrice koje je umetnik koristio bile isečene na male delove i štampane na dodatnom listu, kako bi kupac bio siguran da nema daljih izdanja.

Nekoliko izloženih primera svedoči o evoluciji štamparstva i kao autorske grafike u drugoj polovini 20. veka, poput serije diptiha sastavljenih od slike i teksta koju je 1999. godine kreirala umetnica Luiza Buržoa. Prikaz „Kembelove supe” Endija Vorhola takođe je inspirisana svakodnevnim životom. Simbol pop kulture i pop-arta, crveno-bela konzerva najpoznatije supe u istoriji umetnosti ovekovečena je i izložena kao serigrafija iz ciklusa koji je Vorhol napravio 1968. godine. Svojim detaljima i koncepcijom ova izložba će sigurno privući brojnu publiku.