Kako posle uspeha

Dočekali smo da među učesnike evropskog prvenstva u fudbalu bude upisana i Srbija. Prvi put pod tim imenom pojaviće se naša reprezentacija na završnom turniru u tom takmičenju. Poslednji put smo je na megdane za vladara našeg kontinenta ispratili 2000, kada smo imali zajednički tim s Crnom Gorom. Zbog toga je odlazak iduće godine u Nemačku nesumnjiv uspeh za nas. Ali, s obzirom na dugo izostajanje kao da nismo načisto čime treba da se bavimo između predtakmičenja i završnice.

Razume se da pod lupu treba da se stavi sve ono što je bilo i da se kroz teleskop gleda u ono što sledi. Bez obzira što je zadatak izvršen ima šta da se popravlja. Da je moglo da bude bolje – moglo je! I ne samo što može, nego tome treba da se teži čak i da smo pokorili svet. Savez, stručni štab, reprezentativci trebalo bi da budu zahvalni svakome ko ukaže na naše slabije strane ili ko predloži šta da se radi da bismo na Evropskom prvenstvu igrali zapaženiju ulogu.

Da se ne podsećamo na ožiljke iz doba Jugoslavija (Prve, Druge, Krnje), jer nam još nisu zarasle rane Srbije sa svetskih prvenstava 2010, 2018. i 2022. I od nje očekujemo najviše i samo najviše, a nepripremljene za takve okršaje probode nas hladan mač stvarnosti.

Nije naodmet ni preuveličavanje (čak i kad je bez pokrića može da ojača samouverenost), niti nipodaštavanje (dobar povod da se sve preispita i još jednom potvrdi šta je dobro). Od pojedinačnog poteza na nekoj utakmici do mentalne snage da se pruži najviše i protiv najslabijih i protiv najjačih.

Sve čime raspolaže fudbalska Srbija trebalo bi da budu stavljenio u službu reprezentacije, da se zbog nje potisnu svi ostali interesi. Neka se javno lome koplja kojim putem na šampionat Evrope, pa s onima koja izdrže sve udarce da stanemo na beleg najjačima s našeg kontinenta.

U vreme kad se prave spiskovi novogodišnjih želja čuju se prepucavanja oko tema, koje su, bez sumnje, nekima važne iz nekog razloga, ali koje su prosipanje snage, uma i vremena na ono što nema veze s glavnim zadatkom. Na primer, koliko je kome leglo na račun. Dabome, ne treba da bude zabranjeno da se i tome koja reč razmeni, ali po kom kursu? Kad su predsedniku Barselone svojevremeno zamerili što je za Maradonu toliko plaćeno da je to tad bio svetski rekord za kupovinu jednog fudbalera, odgovorio je da on nije preskup, nego onaj koji dobija za čaj, a ne igra. U socijalističkoj Jugoslaviji je nekoliko puta zbog neudovoljene žeđi za novcem, svejedno da li je bila opravdana ili preterana, po priznanju samih igrača reprezentacija uvenula pre vremena (1962, 1974, 1982).

Rodos je u Nemačkoj i tamo iduće godine treba da skoče zatočnici srpskog fudbala. Ko je kako skakao nekad davno i ko koga poznaje nimalo neće pomoći našoj reprezentaciji da savlada nekog na Evropskom prvenstvu.

U savezu su dobro postupili što posle Svetskog prvenstva u Kataru nisu podlegli običaju i smenili selektora posle još jednog razočarenja. Uči se i na svojim greškama, pa je Srbija, što na sreću, što na junaštvo, ujahala u glavnu evropsku arenu. Prvi put je osvojila vizu za dva uzastopna putovanja na najveća međunarodna turnira. A to donosi novac, kojim stručni štab i reprezentativci isplaćuju sami sebe, dižu ugled našem fudbalu i našoj zemlji, ali ne bi smeli ni da pomisle da im zbog toga neko nešto duguje. To im je zadatak. To je uvek i na svakom mestu obaveza svih koji predstavljaju Srbiju.

Neuspehe na prvom koraku ostavismo iza sebe. Samo da se sada ne zaustavimo na početnim uspesima.