Drama „Pluća" u gradu pod Trebjesom

Od našeg specijalnog izveštača
Nikšić – Samo sam razmišljao o budućnosti. Jednostavno ne mogu da prestanem da razmišljam o svemu, o životu, svemiru, smrti. Na svetu treba dobrih ljudi...

Replike su koje su se nedavno mogle čuti na sceni Nikšićkog pozorišta gde je premijerno izvedena duodrama iz savremenog života „Pluća” Dankana Mekmilana u režiji beogradskog reditelja Andreja Nosova sa nadahnutim glumačkim tandemom: Majom Stojanović i Stevanom Vukovićem. Delo je preveo Ivan Vuković, scenografiju uradila Vesna Sušić, kostime je kreirala Marija Marković. „Pluća” preispituju pitanje roditeljstva. Mladi par stoji na kasi u „Ikei” kada on iznebuha predloži da imaju bebu. Ona je zatečena. Njegovo pitanje izaziva lančanu reakciju jer ona uopšte nije spremna na to. Ova drama o izazovima sa kojim se suočavaju ljubavni parovi danas, pokreće i jedno, na prvi pogled apsurdno, ali legitimno ekološko i etičko pitanje. Da li treba rađati decu u prenaseljenom svetu...

– Bilo je divno iskustvo. Nikšićko pozorište je, dovođenjem mladih glumaca u svoj ansambl i podizanjem broja produkcija i kvaliteta, na putu da uradi pravu stvar. Žao mi je što se ne igraju predstave više i češće, ali to je neki novi zadatak da se publika izgradi i navikne na novi tempo – kaže za „Politiku” reditelj Andrej Nosov i dodaje:

– „Pluća” su zanimljiv scenski zadatak. Traga za intimom, za odgovorima o roditeljstvu, o braku, o smislu i besmislu ovih anksioznih vremena. Šta može pojedinac i gde je prostor za pobunu, onu malu i intimnu. I meni, nekako najvažnije, gde je prostor za učenje roditeljstva, jer to jeste veliko pitanje koje često podrazumevamo. Nama su potrebni novi načini koji pripadaju novom vremenu, a očekivanja od dece su prevelika – da će spasti svet i rešiti sve ono što generacije iza njih nisu mogle.

Svoju praizvedbu drama „Pluća” imala je 2011. godine u Vašingtonu, a od tada doživela je više od 40 produkcija.

„Iako ovo nije priča po istinitom događaju, siguran sam da je za mene pisanje ’Pluća’ bio put da artikulišem određen broj anksioznosti koje sam podsvesno sticao oko 30. godine, razmatrajući roditeljstvo i stanje u svetu. Komad sam napisao u dahu i bez planiranja. Postao je veći nego što sam nameravao, nadilazeći centralno pitanje biti ili ne biti roditelj ”, kazivao je engleski pisac Dankan Mekmilan uoči praizvedbe ovog dela u Vašingtonu.

Nadahnuto, obojeno minimalizmom, svedenom igrom, promenom ritma, scenskom zavodljivošću, delo „Pluća” ucrtalo je siguran put kod mahom mlade nikšićke negovane publike koja je pozorišnu salu ispunila do poslednjeg mesta. A da je uživala u igri razmaštanog glumačkog tandema Stojanović–Vuković potvrdio je gromoglasni aplauz na kraju predstave. Nikšićani, poznati kao gostoljubivi domaćini ugostili su i ovoga puta brojne kolege iz Crne Gore, Srbije i regiona koji su došli da vide novu predstavu koja će, sigurni smo, imati lep život. Među njima bili su i Vanja Ejdus, Božo Koprivica, Božidar Đurović, Goran Božović i mnogi drugi.

Valja podsetiti da je Nikšić podneblje koje krase prirodne lepote, ali isto tako i ljudi obdareni svestranim vizijama. Otuda i ne čudi podatak da je ovo grad koji je iznedrio više od 30 akademika različitih akademija zemlje, okruženja, ali i sveta. Nikšić je po mnogo čemu bio preteča, tako je urbanistički plan imao pre mnogo naprednijih gradova, a njegovo renesansno-barokno rešenje izradio je slavni inženjer Josip Slade. U paleti gradskih znamenitosti svoje mesto svakako ima i Nikšićko pozorište koje gaji bogatu teatarsku tradiciju dugu čak 140 godina i, uz Zetski dom, je najstariji teatar u Crnoj Gori.

– Smatram da je svaku predstavu smelost izvesti jer svi znamo koliko je potrebno truda, napora da bi se nešto izrodilo, a negde i sreće i radosti. Odabrali smo komad „Pluća” da bismo se uklonili od tih drugorazrednih tema, koje se nameću, počev od politike, a da se posvetimo egzistencijalnim segmentima, porodici, onome što život znači – kaže Radinko Krulanović, direktor Nikšićkog pozorišta.

U gradu pod Trebjesom odrasli su doajeni glumišta Petar Banićević, Milan Lane Gutović, Miodrag Brik Krivokapić, Milutin Mima Karadžić, Vladan Gajović, Veljko Mandić, Ljiljana Kontić... Dostojan naslednik, sigurno je mladi, talentovani glumac Stevan Vuković koga smo zapazili još kao studenta u moćnom „Kapitalu” u režiji Andraša Urbana, da bi osvajao nagrade za svaku narednu ulogu u predstavama „Narodni poslanik”, „Bladi mun”, „Gospodarska krv”... U prilog tome idu priznanja sa kojima se vraćao u rodni Nikšić sa mahom svih regionalnih festivala, od sarajevskog MESS-a, preko Dana komedije u Jagodini, Nušićevih dana u Smederevu. Vuković koji se, kako kaže, uvek obraduje tuđem podvigu, odnosno da bi se na dan menjao sa prosjakom, ovako je komentarisao svoju novu predstavu „Pluća”:

– Definitivno ovo je moj najveći glumački zadatak do sada. Nikada nisam imao priliku da imam ovako veliki scenski izazov. Bez Maje Stojanović, bez poverenja, bez odmerenog Andreja Nosova koji nas je sigurno vodio, suptilno usmeravao, ne bismo postigli ovo scensko jedinstvo.

Lepa Maja Stojanović, okićena buketima cveća nije skidala osmeh sa lica.

– Jako je delikatno istrajati na komadu „Pluća”, budući da smo imali pred sobom vrtlog svega, emocija, scenskih promena... Za mene je dragoceno iskustvo, da budem u svakoj sekundi prisutna, u svoj strasti, nadi, strahu, ljubavi, razumevanju, nerazumevanju, očekivanjima – primećuje uzbuđena Maja Stojanović.

 Pojedini inostrani kritičari tvrde da je uspeh komada „Pluća” delimično i u tome što se pisac usredsredio na socijalne i ekološke probleme, ali i zbog toga što dvoje zaljubljenih neprestano preispituju svoja osećanja i osećanja partnera, šta ih muči, nesigurnost, strasti, prepreke, ljubav... Onako kako rade pluća. Otuda, verovatno naslov „Pluća” koji će u onom nikšićkom slučaju svakako imati „čist vazduh”.