Sloboda govora u pravoslavnim hramovima

Represivni titoistički režim nasilnom ateizacijom i getoizacijom pravoslavne crkve stvorio je duhovnu pustoš u srpskom narodu u 20. veku. O tome se mnogo govorilo i pisalo. Dosta toga se ipak i promenilo u odnosima naroda i SPC u poslednje tri decenije, ali medijski narativ iz doba titoizma i dalje je prisutan i jak. Pojedini medijski delatnici teško savladavaju crkvenu terminologiju („protojerej staford”), drugi prosto nisu u stanju da shvate smisao i ulogu crkve u društvu.

No, kako god bilo, zaista je tri decenije od uvođenja demokratije i „pada komunizma” više nego dovoljno da se makar nešto nauči o nacionalnoj instituciji koja na ovim prostorima postoji 800 godina i iz čijih redova su ponikli gotovo svi oni koji su iole nešto značili u srpskoj istoriji.

S jedne strane postoji odsustvo volje da se medijski delatnici verski opismene i prestanu da prave pogreške u javnim nastupima i novinarskim kolumnama, dok s druge postoji kontinuitet zlonamernog i anticrkvenog i antipravoslavnog medijskog izveštavanja.

Dovoljno je prisetiti se vremena pandemije korone, kada su pojedini mediji bukvalno vodili hajku na pravoslavne vernike zato što su prisustvovali bogosluženjima, a crkva besmisleno bila optuživana kao izvor zaraze.

Istovremeno, istim tim zlonamernim novinarima nije smetalo da izveštavaju s masovnih političkih okupljanja ili komentarišu gužve u supermarketima i jagmu za toalet-papirom.

Okej, licemerje je sastavni deo svake profesije, pa ni novinari nisu od njega oslobođeni, ali je ipak bitno ukazati da je ono prisutno u toj „svetoj” profesiji i da ni novinari ni mediji nisu nepogrešivi rimski papa.

Ali i kod „dobronamernih” medijskih izveštavanja često se provlači marksistička ideologija, koja crkvu uporno stavlja u kontekst političke podobnosti. Otuda imamo naslove u pojedinim medijima kako je srpski patrijarh moderan ili kako je podržao ovog ili onog, a prećutao ovo ili ono, a „bio bi red da je i o tome progovorio”. Sam patrijarh je više puta isticao šta jeste, a šta nije uloga crkve: „Često je uloga crkve pogrešno shvaćena, ponekad i od onih koji veruju u Boga, pa onda mnogi koji zapravo ne razumeju unutrašnju strukturu crkve nju vide kao jednu kulturološku instituciju, sociološku ili pak političku i očekuju od crkve da rešava upravo tu vrstu problema, u zavisnosti s koje tačke gledišta se posmatra.”

Doživljavanje crkve i patrijarha kao Aladinove čarobne lampe za ispunjavanje želja građanstvu krajnje je infantilno. Ni crkva ni patrijarh nisu tu da ispunjavaju bilo čije želje, već da slede program Jevanđelja.

Komunistički narativ crkvu uporno želi da svede u okvire hrama i bogosluženja, odnosno da je getoizira i zapravo isključi iz društva, a njenu delatnost ukoliko se ne uklapa u interese ovozemaljskih ambicija pojedinaca ili grupacija označi kao nepotrebnu ili pak štetnu po društvo i „demokratske procese”.

Događaj koji je prenet u pojedinim medijima, kako je ministar Goran Vesić ušao u hram i održao govor, propraćen je krajnje zlonamernim naslovima koji pre svega vređaju osećanja vernika: „Vesić služio liturgiju” i slično. Ovo je zapravo izrugivanje s bogosluženjem pravoslavne crkve.

Pravoslavni hram je zapravo dom svih pravoslavnih. I kao u svakom domu, normalno je da se čovek ponaša komotno kao u svojoj kući. Ovde je u pitanju još nešto: Da li Vesić i članovi SNS-a uopšte imaju pravo da uđu u hram? Da li su dostojni da kroče nogom u pravoslavni hram? To je teza koju pojedini mediji pokušavaju da nametnu. Suštinski, u samom tom događaju ništa nije nepravoslavno. Ako sveštenik u crkvi govori o kosovskom zavetu, da li on time skrnavi crkvu? Priča o kosovskom zavetu je priča o duhovnim, ali i političkim stremljenjima Srba, a bukvalno 90 odsto sveštenika od Kosovske bitke do danas neprestano govore o kosovskom zavetu u hramovima. I ne samo da time ne skrnave crkvu nego je upravo suština tog našeg kosovskozavetnog opredeljenja, koje ne postoji bez politike, ujedno i suština ispovedanja srpskog pravoslavnog hrišćanstva.

Nametanjem tog komunističkog manihejskog narativa narodu i crkvi došli smo u poziciju da se ne sme biti pravoslavan u pravoslavnom hramu.

U crkvama se pored bogosluženja mogu držati i predavanja, i drže se. Mogu gostovati horovi i muzički ansambli, mogu se držati predstave, i drže se. Crkve su, jednom rečju, zbornice pravoslavnog naroda gde se on okuplja prvenstveno na molitvu, ali i drugim povodima.

Sva naša kultura je izašla upravo iz tih hramova. Svi naši vladari kroz vekove su bili i političari i pravoslavci, a mnogi i svetitelji. Šta znači reč liturgija? Javno delo, narodno delo, delo naroda. Liturgije prvih hrišćana su bile sačinjene od evharistije (dela gde se vernici pričešćuju) i agape (dela gde svi zajedno obeduju iliti ručavaju). Ljudi su se u pravoslavlju prosto oduvek okupljali u crkvama i sasvim se normalno i opušteno tu ponašali.

verski analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista