Pazi, opasnost!

„Pri svakom radu upotrebljavaj zaštitu očiju”, „Jedno stablo hiljade šibica, jedna šibica hiljade stabala”, „Ne zagađujte vazduh i vodu”… Sa ovakvim i sličnim upozorenjima ispisanim na aluminijumskim tablama ili kutijama šibica svako od nas susreo se bar nekad u životu. Vladimir Perić, posvećeni sakupljač zaboravljenih predmeta, predstavio je na izložbi „Namenjeno – zamenjeno” u galeriji Kulturnog centra Beograda grafička rešenja inspirisana kolekcijom starih kutija šibica. One su proizvedene u čuvenoj fabrici „Dolac” kod Travnika, koja je zapošljavala više od 200 radnika. Osnovana je 1901, postoji i danas, ali je privatizovana i radi s desetak radnika. Grafike predstavljaju uvećane etikete s kutija šibica na različitim, uglavnom srednjoevropskim jezicima iz druge polovine 20. veka.

Izložen je i deo kolekcije aluminijumskih ploča s natpisima upozorenja poznatim iz fabričkih hala.

Vladimir Perić (1962) multimedijalni je umetnik prisutan na savremenoj umetničkoj sceni već četiri decenije. Pod pseudonimom Talent predstavljao je svoje radove u periodu od 1986. do 1996. godine, zatim izlaže u okviru grupe Talent Factory 2006. godine, kada nastaje njegov „Muzej detinjstva” i drugi radovi koje izlaže pod svojim imenom. Dobitnik je Politikine nagrade za likovnu umetnost iz fonda „Vladislav Ribnikar” za izložbu „Made in Yugoslavia” (2006). Bio je predstavnik Republike Srbije na 55. bijenalu likovnih umetnosti u Veneciji (2013). Za rad „Karantin za ptice” (2020) dobija nagradu Galerije „Nadežda Petrović” u okviru 30. memorijala u Čačku.

Poznato je da je vaše umetničko stvaralaštvo temeljeno na traženju, prikupljanju i kontekstualizovanju starih, nađenih „buvljačkih” predmeta, u velikoj meri opet, inspirisanih svetom detinjstva. Ovog puta privukli su vas neki drugi vizuelni sadržaji kojima bi zajednički imenitelji bili opasnost, upozorenja, zabrane... Koliko je i kako ova promena uslovljena vremenom koje sada živimo?

Veliki procenat mojih radova je oslonjen na redi mejd (ready made) ili na nešto što sam nazvao aranžirani redi mejd. Postoje u manjem broju i radovi koje „gradim od nule”. Ali nekada se ponašam i kao kustos muzeja ili urednik neke publikacije, tj. predstavljam odabrane autore i njihove radove sa svojim umetničkim rukopisom. Aktuelna izložba u Likovnoj galeriji KCB spada u takvu produkciju. I ranije sam s vremena na vreme izlagao radove koji sadrže opasnost: U Zlatnom oku, u Novom Sadu, svi zidovi galerije bili su prekriveni trnjem, na Cetinju, u Njegoševoj biljardi, bio je izložen rad „U slučaju opasnosti razbiti staklo”, terarijum sa šest živih poskoka, čekićem i pločicom iz autobusa na zidu. Tekst na pločici je ujedno bio i naziv rada. U Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” bio je izložen rad „Kiša”. Sastojao se od ispaljenih puščanih i pištoljskih zrna, sakupljanih u Sarajevu, neposredno po okončanju ratnih sukoba. A po rečima Jurija Krpana, upravnika galerije Kapelica u Ljubljani, jedini rad koji nije od policije dobio dozvolu za postavljanje u serijalu „Opasnost” bile su moje skulpture od plastičnog eksploziva povezane na detonator. Izložba u KCB još jedna je u nizu onih koje sadrže opasnost.

Deo izložbe čine radovi inspirisani crtežima na kutijama šibica. Gde ste nalazili ove kutijice, odakle su, koliko dugo ste ih sakupljali? Opišite nam proces rada.

Filumenija je naziv za sakupljanje etiketa s kutija šibica, kutija šibica i samih šibica. Još kao mali dečak sakupljao sam prazne kutije šibica. Uporedo s popunjavanjem albuma „Životinjsko carstvo”, rasla je i kolekcija kutija šibica, ali samo onih na kojima su bile predstavljene životinje. Prošle su dve decenije pauze od ovakvog kolekcionarstva, a onda, iznenada, moj drug Zoran Božović poklonio mi je svoju kolekciju filumenije. Ponovo sam se zagrejao za sakupljanje etiketa s kutija šibica i u kontinuitetu to radim preko trideset godina. Kupovao sam ih na buvljim pijacama gde god da sam putovao, sajmovima antikviteta, internet aukcijama, a i dobijao sam čitave kolekcije od kolega koje posustaju… Najveći broj etiketa je od domaćih i evropskih proizvođača, ali ima ih i iz svih krajeva sveta.

Iz obimne kolekcije filumenije izdvojio sam samo one koje upozoravaju na opasnost, koje sugerišu šta je ispravno ponašanje u saobraćaju, bezbednosni saveti za higijenu, apelovanja da se deca drže pod nadzorom odraslih, instrukcije za rukovanje opasnim mašinama itd. Potom sledi skeniranje u visokoj rezoluciji, priprema za štampu, vrhunska štampa na platnu u art-zoni, kaširanje na drvene table, bušenje rupa, razmeštanje po galeriji, kucanje hiljadu eksera i uz veliku pomoć supruge i polućerke, postavka je bila spremna za publiku.

Koji su natpisi i prikazi na prikupljenim kutijama šibica vama bili najinteresantniji, najlucidniji?

Najinteresantnije su mi ilustracije koje prikazuju decu u raznim situacijama, trenutak pre incidenta. Većina ovih izuzetnih ilustratora i grafičkih dizajnera, danas zaboravljenih i anonimnih, stvarali su velika umetnička dela u malom formatu.

Kolekcija šibica domaće proizvodnje je, između ostalog, i simbol jedne prošle, nestale zemlje zaglavljene u privatizaciji i tranziciji. Kakva osećanja u vama bude takve činjenice?

Svaka, ali baš svaka kolekcija artefakata iz „rasklopljene države” seća nas na to da je bilo radnika, istinskih majstora, da je bilo onih koji su vodili brigu o zaštiti na radu, da je bilo rada. I nesreće su se dešavale, ali nisu bile naša svakodnevica. Hiljade i hiljade značaka i privezaka za ključeve svedoče da je postojala industrija, poljoprivreda, kultura, nauka, umetnost. Danas uvozimo jabuke iz Čilea.

Drugi deo izložbe čine aluminijumske table takođe s natpisima upozorenja na opasnost. Koliko je njih bilo teško naći i šta nam one poručuju?

Galerija je bila tesna da udomi kolekciju tabli koje upozoravaju na opasnost i sugerišu procedure prilikom rada. Zato je izložen samo deo kolekcije. Sakupljao sam ih po napuštenim fabrikama, kotlarnicama, kupovao na buvljim pijacama, a nalazio sam ih i u napuštenoj vojnoj kasarni u Zemunu, spremnoj za rušenje.

Zašto se izložba zove „Namenjeno – zamenjeno”?

Prvobitni plan je bio da bude izložen moj tipografski opus. To je podrazumevalo veoma komplikovanu postavku i ispisivanje dugačkog teksta od predmeta koji imaju izgled slova, metalnih i plastičnih ulomaka i fragmenata industrijskog otpada, a i mnogih drugih fragilnih elemenata organskog porekla. Svaki element, ili slovo, zahtevao je poseban i delikatan pristup, pa bi se vreme instaliranja produžilo, a zbog paralelne pripreme nekoliko izložbi, to nije bilo moguće, pa sam odustao od plana A. Na sreću, naslov izložbe je mogao biti upotrebljen i za rezervnu postavku, tj. plan B.

U tekstu kataloga Maja Stanković poziva se na veoma popularnu knjigu Georgija Gospodinova „Vremensko sklonište”? Da li ste čitali ovu knjigu? Ona je relativno skoro objavljena, pa pretpostavljam da je došla samo kao nadgradnja onoga što ste nam vi ispripovedali na izložbi.

Veoma sam zadovoljan tekstom Maje Stanković pa samo pominjanje ove knjige u tekstu kataloga smatram pozivom da je pročitam. Mada, kako vreme prolazi, sve se više okrećem prošlosti. Nadoknađujem ono što sam propustio da pogledam od filmova, u potrazi sam za muzikom koju nisam slušao, bavim se arheologijom vlastitih kolekcija, polako odustajem od novih tehnologija i tendencija u savremenoj umetnosti. Pretraživanje prošlosti me čini srećnijim od maštanja i iščekivanja budućnosti.