„Književne novine" nikada nisu mirovale

Važna godišnjica – sedamdeset pet godina „Književnih novina” – obeležavana je tokom čitave ove godine. Njihov glavni i odgovorni urednik Bratislav Milanović podseća na istorijat ovog glasila: prvi broj je objavljen 17. februara 1948. godine, uredili su ga Jovan Popović i Milan Dedinac, radeći zajedno do 1952. godine, kada je nastao prekid u izlaženju i bilo planirano da budu objedinjene sa nekim drugim listom, zbog šireg pristupa kulturi.

– Međutim, prikriveni razlog za prekid bio je političke prirode, zbog toga što su se „Književne novine” otimale zvaničnoj, krutoj, politici estetike socijalističkog realizma. Oni koji su ih finansirali smatrali su da novine moraju da odgovaraju društvenim zadacima, a da su pisci inženjeri duša. Jedan od najprovokativnijih razloga bila je i pojava „Jeretičke priče” Branka Ćopića, koji ju je objavio povodom prvih pojava takozvane socijalističke, crvene, buržoazije, odnosno, funkcionera na visokim položajima koji su društvenu imovinu koristili u privatne svrhe. Oni su sa svojim porodicama letovali u društvenim odmaralištima na Jadranskom moru. „Novine” su tom pričom izazvale veliku uzbunu. Duško Kostić, koji je tada bio glavni urednik „Novina” završio je broj i pošao u Crnu Goru. Na autobuskoj stanici sačekao ga je drug iz „službe” i obavestio ga da se odmah vrati u Beograd, gde će imati hitan sastanak. Dočekala ga je vest da je čak i Broz pročitao „Književne novine” i da je bio veoma nezadovoljan time što je Branko Ćopić napisao, mada je jednom javnom prilikom izjavio da pisca neće hapsiti, ali da neće dozvoliti ni to da se takve stvari pišu o našem naprednom socijalističkom društvu. Branko je, naravno, pao u nemilost – podseća Milanović, dodajući da danas ova priča izgleda bezazleno i da su bili smešni razlozi za takvu uzbunu u političkim krugovima. Đopićeva „Jeretička priča” objavljena je i ove godine, u pretposlednjem broju „Književnih novina”, kao i feljton o pomenutim događajima.

Posle pauze u izlaženju, ovaj književni list pokrenut je ponovo 1953, na samo nekoliko meseci, da bi se naredne 1954. godine pojavio u punom sjaju, udružen sa aktuelnim filmskim časopisom.

Još jedan od važnih trenutaka za „Novine” bio je po rečima našeg sagovornika, i povratak Miloša Crnjanskog u Beograd, a njegov prvi susret sa kulturnom javnošću desio se upravo u redakciji „Književnih novina”.

– Tanasije Mladenović i Crnjanski dogovorili su se da ga ne predstave odmah okupljenim piscima, ali ga je prepoznao Aleksandar Petrov koji je rekao: „Ljudi, pa ovo je Miloš Crnjanski!” Crnjanski je uzvratio: „Jeste, ja sam Miloš Crnjanski, a ko ste vi, gospodine?” Posle upoznavanja, Crnjanski je odgovorio da je čitao knjige Saše Petrova, tada mladog književnog kritičara na glasu, koji je pisao i o njemu. Još jedan događaj  izazvao je zabranu„Novina”, 1969. godine, kada je Zoran Gluščević bio glavni i odgovorni urednik. Naime, „Novine” su objavile komentar Praškog proleća, tekst o zbivanjima u Čehoslovačkoj 1968. godine. Tada su Česi naišli na topao doček u Jugoslaviji, gde su mnogi od njih letovali na Jadranskom moru, dok su Čehoslovačkom krstarili tenkovi. Jan Palah, koji je postao omladinski heroj Praškog proleća, spalivši se javno na praškom trgu, uživao je popularnost i među našom omladinom. Napisane su brojne pesme o njegovoj žrtvi, a broj „Novina” sa tekstom Zorana Gluščevića bio je zabranjen – istakao je Milanović.

On je, takođe, napomenuo i to da je ono što je vuklo društvo ka demokratskim promenama bilo prvo objavljeno u „Književnim novinama” i predstavljeno na tribinama u Francuskoj 7, u Udruženju književnika Srbije koje je primalo sve slobodoumne jugoslovenske intelektualce sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka.

Novi nesporazum sa vlastima izbio je 1982. godine, kako naglašava Milanović, kada su „Novine” ponovo zabranjene zbog „Istočnice” Ljubomira Simovića. Tada je bio objavljen separat sa Simovićevom poezijom, a taj podlistak „Novina”, sa crtežima Srbina u nacionalnoj nošnji, ilustrovao je Mario Maskareli.

– „Novine” su bile optužene za velikosrpski nacionalizam, iako je u Simovićevoj poeziji bilo teško pronaći išta tome slično. Inače je u to vreme u čitavoj Jugoslaviji započeto ono što će je na kraju i dokrajčiti. Toga puta „Novine” nisu izlazile sve do 1984. godine, kada je prvi naredni broj uredio Miodrag Perišić, koji je sve do 1992. bio glavni i odgovorni urednik. To je najveličanstvenije vreme „Književnih novina”, tiraž je bio ogroman, a uređivane su tako da su zadovoljavale ukuse široke kulturne javnosti. Jedan broj objavljen je u 15 hiljada primeraka. „Politika ekspres” štampala ih je besplatno, što je bila velika podrška tako velikom tiražu. Petar Cvetković nastavio je uređivanje sa sličnom orijentacijom. „Književne novine” nikada nisu mirovale i nikada nisu bile „na liniji” zvanične partije. To ih je držalo u večitoj finansijskoj neizvesnosti. Danas se „Novinama” dodeljuje najmanja svota, od 300.000 dinara na godišnjem nivou, uz obavezu štampanja šest brojeva u toku godine – objašnjava Bratislav Milanović.

Po njegovoj oceni, uz dodeljeni novac iz državnog budžeta mogu da budu objavljena svega tri broja, i to uz dug štampariji. Međutim, veliku pomoć „Novinama” pružaju sponzori, privatnici, i ljudi iz kulturne javnosti.

– Novca za honorare saradnicima nema, ipak, svi se odazivaju na pozive. Trudimo se da se što više približimo mladima i da objavljujemo ono što ih najviše interesuje – zapazio je naš sagovornik, najavljujući i promene od Nove godine, uz nameru da „Književne novine” od tada izlaze jednom mesečno. Tako bi, kako kaže, ovaj list povratio i svoju punu aktuelnost u našoj kulturi, što bi zahtevalo i transformisanje redakcije.