Kad gore lomače duha

Na Zapadu vlada diktatura razuma, veli Džon Ralston Sol, kanadski romanopisac i intelektualac par ekselans. Dodao bih da je u pitanju korporativni razum koji za razliku od prosvetiteljskog razuma ne sadrži elemente morala i ljudskosti, ako hoćete čojstva kao što ne sadrži ni brigu o običnom čoveku već isključivo brigu o interesima posednika moći i dobrobiti onih koji ih opslužuju. Upravo na profiterskom razumu, ili je ispravnije reći umu, svoje pretpostavke grade Volterovi izrodi, kako Sol naziva široku intelektualnu kategoriju branitelja savremenih dogmi koji, sasvim u duhu hipokrizije, optužuju druge za dogmatizam i nazadnjaštvo. Reč je, dodao bih, o pseudohumanističkim propovednicima koji su plaćeni da širom sveta, iz petnih žila, brane tobože racionalni poredak koji nezaustavljivo tone u iracionalnost. Uostalom zar je racionalno zloupotrebljavati humanistički razum i stavljati ga u službu korporativnog profita? Razume se da nije i zato rečeni analitičari urbi et orbi proglašavaju razumnim (činjeničkim) sve ono što ide u prilog korporativnom profiterstvu, dok svako stanovište suprotstavljeno glavnoj nekrokapitalističkoj struji diverzantski trpaju u koš neznanja i predrasuda.

Kako to rade? Tako što obmanjuju, prećutkuju, zamenjuju teze, skreću pažnju s ključnih problema, gađaju se ciframa i infantilnim poređenjima, i sve to proglašavaju činjenicama, dok kritička promišljanja stvarnosti apriori nazivaju predrasudama. Ovo je ujedno i njihov naredni (veoma bitan) zadatak – da sve argumentovane napade na nekrokapitalistički poredak odbijaju manipulativnim trikovima za šta imaju celokupan raspoloživi arsenal logističke podrške kolonijalnih vlasti, državnih službi, korporativnih medija. Primera radi, ako se protivite iskopavanju litijuma argumentovano tvrdeći da će prljava tehnologija rudarenja devastirati životnu sredinu koja vama znači sve a korporativnom umu apsolutno ništa, njegovi branitelji će pokušati da vas demantuju ekonomističkim „činjenicama” koje su u rangu onih da se Sunce okreće oko Zemlje. Naime, ležanje na rudama i mineralima ne znači da će iz svega toga nužno proisteći ekonomski prosperitet društva, pogotovo ako se država nalazi u kolonijalnom položaju spram nekrokapitalizma koji je drži u šaci i isisava joj životne sokove (direktno i preko posrednika). U suprotnom bi se brojne afričke zemlje koje obiluju prirodnim bogatstvima nalazile među najbogatijim državama sveta. Zato ekonomistička objašnjenja, ukoliko nisu kombinovana sa neekonomističkim činjenicama, nisu merodavna i ne zaslužuju pažnju koju im pridaju korporativni mediji.

Branitelji korporativnog biznisa upadljivo izbegavaju da se bave neekonomističkim činjenicama jer one podrivaju njihovu prokorporativnu argumentaciju. Stoga im daleko lakše pada da druge optužuju za neznanje i širenje predrasuda kako bi na taj način prikrili sopstvena neznanja i predrasude o svemu onome što prevazilazi granice njihovog instrumentalizovanog uma. Tako promoteri iskopavanja litijuma upadljivo ignorišu potencijalnu ekološku i zdravstvenu katastrofu maskirajući je pričom o nastupajućem Eldoradu koji će biti utemeljen na proizvodnji baterija. Međutim ovakvo praznoverje, jer to ne može biti ništa drugo do praznoverje proisteklo iz slepe vere u dobronamernost korporativnog poretka, jedino razotkriva golemo neznanje koje branitelji litijumskog projekta imaju o funkcionisanju korporativnog kapitalizma, prljavoj tehnologiji rudarenja, važnosti životne sredine za ljude... I još kada pomenuto neznanje kombinuju sa predrasudama prema „dobrim namerama” korporacija i „pravičnosti” tehnobirokratizovane EU organizacije koja se udaljila od evropskih principa i vrednosti, opasno se približivši Mihelsovom „gvozdenom zakonu oligarhije”. Rečju, branitelji korporativnog biznisa rade sve ono za šta neopravdano optužuju svoje neistomišljenike – vlastito neznanje proglašavaju činjenicama a sopstvene predrasude nepobitnim istinama. Ipak, to ih ne sprečava da uz svu silu ekonomsko-političke moći koja ih podupire, „junački” porade na zatiranju suprotstavljenih glasova. Na taj način postupaju slično dogmaticima srednjovekovne inkvizicije, koji su tvrdili da se Sunce okreće oko Zemlje i to svoje „znanje” proglašavali nepobitnom činjenicom a svako drukčije mišljanje jeretičkim buncanjem onih koje po kratkom postupku treba spaliti na lomači. Ali ni inkviziciji nije gorelo do zore budući da je sumnja koju su slobodnomisleći ljudi ispoljavali prema njenim dogmama vremenom dovela do prosvetiteljskog obrta.

I danas ljudi širom sveta ispoljavaju sumnju u ekspertske sisteme koji opslužuju korporativni nekrokapitalizam. Zato dogmatski sistem, koji se vraća inkvizitorskim korenima premda se predstavlja razumnim, nastoji da svugde iskoreni sumnju. I zato globalnim selom i njegovim lokalnim zaseocima gore lomače duha. Te lomače potpaljuju globalne strukture moći a održavaju ih lokalne vlasti koje se nalaze u prvim redovima borbe za popunjavanje vlastitih džepova i korporativnih sefova, naravno posredstvom bahatog ispoljavanja neznanja i predrasuda. Pogledajte uostalom predizbornu kampanju vladajuće partije, odnosno predsednika države koji se ne ponaša kao predstavnik svih građana. Koliko je neznanja, predrasuda i pretvornosti sadržano u kampanji koju vode. Neznanja spram značenja ustava, vladavine prava, slobodnih izbora, funkcije predsednika države. Predrasuda prema političkim protivnicima koji učestvuju u izbornoj utakmici. Pretvornosti, budući da u kampanji vladajuće partije nema ni reči o projektu iskopavanja litijuma koji se uveliko priprema u zavetrini predstojećih izbora.   

Sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista