Nemoćno bubnjanje u noći

Nastao prema motivima istoimenog romana Gintera Grasa, tekst predstave „Limeni doboš”, u adaptaciji makedonskog reditelja Vasila Hristova, fragmentarne je strukture. Kroz dvadeset i jednu scenu, u epsko-dramskom obliku se ispisuje pripovest o Oskaru, dečaku koji je odbio da raste uoči razgoropađenog ludila Drugog svetskog rata (dramaturg Vesna Radovanović). Imajući u vidu stilsko-značenjsku višeznačnost Grasovog dela, njegove u isto vreme lepršave i drske, komične i sumorne igre reči, izazovne u infantilnosti i opojne u alegoričnoj magičnosti, reči koje su otplesale posmrtni marš nad užasima nacističkih zločina, scenski tekst nije uspeo da ga odgovarajuće iskaže, da bude slično potresno i provokativno polazište predstave.

Događaji se munjevito smenjuju, kao i likovi, uglavnom bez prilike da se razvije dubina njihovih karaktera i misli, a uprkos izvanrednom trudu mladih glumaca. Pratimo sled događaja koji otkrivaju Oskarovo odrastanje, lične i društvene tragedije, od smrti roditelja do suočavanja sa hororima fašizma. Oni se ispisuju kao u nekakvoj slikovnici, na površini, bez jačih misaonih ili emotivnih spoznaja, i bez jasnije ideje vodilje, osim naslućujućeg opšteg ukaza na besmisao rata i sunovrat ljudskosti. Na početku se radnja postavlja kao pozorište u pozorištu, ali se kasnije to ne opravdava, ne razvija se, pa ideja ostaje nedorečena i suštinski nejasna; metaforički rečeno, to brehtovsko zrno nije proklijalo, što se može reći i za predstavu u celini.

Prvi deo određuje spektakularan, lakrdijski i zabavljački ton igre, gde su glumci izvanredno vešti u razigranim, lepršavim i infantilnim prikazima Oskarovih prvih koraka, koji lagano uvode u rat. Ipak, taj komični šou se kasnije značenjski i suštinski ne opravdava, ne ispostavlja se kao promišljeni uvod u dramatične preokrete strahota nacizma. Drugim rečima, groteskna komedija bi imala opravdanje da je usledio istinski tragičan tok i katarzičan rasplet, što se u predstavi nije dogodilo; kasniji prizori surovosti nemaju potrebnu dubinu ni težinu, nemaju ni emotivnu ni intelektualnu snagu koja bi opravdala spektakl i komediju prvog dela, ne dovode ni do kakve spoznaje. Sagledavajući predstavu u celini, ta glumački nesporno spretno odigrana lakrdija skoro da ostaje samo lakrdija, komedija radi komedije, što je posebno problematično, imajući u vidu kritičke teze romana.

Režija Vasila Hristova se kreće u okvirima naglašene stilizacije, i u velikoj meri je oslonjena na snagu igre glumaca. Ozvučeni mikrofonima, oni nastupaju na preovlađujuće pustoj pozornici, sa par stolica i muzičkih instrumenata. Scenografija je uglavnom ilustrativna, pa ne doprinosi punoći značenja; sa plafona se spuštaju dekorativne slike i predmeti, između ostalog stilizovani krst u sceni majčine smrti, i kovčeg po Maceratovoj smrti (scenografija Kostantin Trpenoski). Kostim je promišljeniji, na primer u slučaju Oskara, odevenog u neprikladno velike pantalone, groteskno uhvaćene tregerima, što je izazovno slikovit odraz njegove ekscentričnosti, nepripadnosti (kostim Marija Marković Milojev). U scenskoj radnji samo povremeno procvetaju zanimljiva rešenja, na primer nemog Oskarovog krika, fino stilizovanog, ili na kraju, koji je vizuelno i muzički upečatljiv zbog poetične simbolike, kada se akteri suptilno ljuljuškaju iznad tla, pod otrežnjujuće jakim svetlom (kompozitor Nikola Kodžabašija).

Mladi glumci su, bez ikakve sumnje, najvredniji deo predstave, žestoki su i energični, i zaista dirljivi u trudu da daju značaj ovom oživljavanju „Limenog doboša”. Miodrag Dragičević sa punom posvećenošću igra Oskara koji svojom nedoraslošću izražava bunt protiv nakaznosti sveta; nestašno je razdragan u dobovanju, tvrdoglav i autističan u čvrstini otpora prema sredini, i razoren bolom zbog doživljenih tragedija, naročito intenzivno u sceni suočavanja sa smrću majke. Ostali glumci, Jovana Belović, Marko Janketić, Joakim Tasić, Iva Manojlović, Lazar Đukić, Tamara Šustić i Teodor Vinčić igraju po mnogo likova u Oskarovom bližem i daljem okruženju, sa podjednakom žestinom i posvećenošću, na polju preovlađujuće groteske. Istinska je šteta što je njihova vešta i predana igra ostala na nivou forme bez stvarnog, punog značenja, forme koja je trebalo da izrazi ideje strašne infantilnosti zla, apsurda fašizma i bezumlja mržnje, ali nažalost nije.