Pornografija ugrožava erotiku

VIŠE OD SPORTA
Univerzitetski profesor dr Ratko Božović (74) na provokativno pitanje – Ko ste Vi? odgovara nedoumicom: „Neprekidno se pitam ko sam ja”. On to kaže vrlo iskreno. Jer, sve što radi, kako kaže, čini odgovorno. Svakoj, od niza obaveza i odnosa, predaje se do kraja, bez ostatka. Tako se ponašao i kad je ulazio u sve tajne književnosti, psihologije, sociologije i ljudske duše.

On je bio čovek koji je, do pre dvadesetak godina, mirno i lagodno, sa svojim studentima, meditirao o kulturi, dokolici, životnim vrednostima...

Ali, ponet ratnim vihorom naterao je sebe da se bavi i analizom političkih zbivanja, iako je znao da je to uzaludan posao.

O svemu ovome napisao je u oko petsto naučnih radova, knjiga i projekata.

 Da li ste sigurni u sve što kažete?

Nikad niko ne sme da bude siguran u procene bilo čega, jer život je reka koja neprestano teče. I ne volim ljude koji su previše sigurni. Oni su mi dosadni i monotoni. To su ljudi bez mašte. Oni iza svog stava stavljaju tačku, a to pravo nema ni Bog.

 U kom svetlu pamtite roditelje?

Rođen sam u Banjaluci šest godina pre Drugog svetskog rata. Moj otac Milutin je bio vojno lice. On je, početkom rata, otišao sa vojskom da brani što se odbraniti nije moglo. I 10. aprila 1941. godine, prvog dana Nezavisne države Hrvatske, on je poginuo. Nikad nisam doznao gde je njegov grob. Posle očeve smrti majka Jovana (Kosović) mene i brata Dušana je odvela kući, u Crnu Goru, u selo iznad Nikšića.

 Kad ste se zaljubili u pisanu reč?

Mi smo u nikšićkoj gimnaziji imali i profesora, dvometraša, viteza znanja, fantastičnog čoveka, Vladimira Mijuškovića. On me uveo u književnost, filozofiju, psihologiju... I bilo je logično da to u Beogradu i studiram.

Ko je u Beogradu bio uz Vas?

Rođaci kod kojih sam stanovao u Rankeovoj, elitnoj ulici na Vračaru. To je bila prednost, jer moja ličnost nije bila deljena u kolektivnom boravku, u studentskom domu. U ovu kuću dolazili su moji prijatelji koji su kasnije stekli ugled istaknutih pisaca: Mirko Kovač, Danilo Kiš, Budimir Šćepanović, Matija Bećković... Svi smo iz Crne Gore došli u Srbiju. 

 A šta je sa Vašim stavom „nacionalizam je negiranje nacije”?

Nije baš tako. Rekao sam da nacionalna pripadnost ne bi morala da ide u isključivost, jer to pravo ne pripada kulturi nijedne nacije. I uvek sam kritikovao nacionalni egoizam, a to ni ja ni moji drugovi nikad nismo ispoljavali.

 U kom stanju sad vidite Crnu Goru?

Sve to doživljavam kao jedan veliki nesporazum sa sobom i jedno sređivanje stanja posle velikog nereda i životnog „zemljotresa”. A u takvim situacijama mnogo toga se ne uradi onako kako bi to trebalo učiniti.

 A šta mislite o Milu Đukanoviću?

On je jedina autentičnaosoba i po svemu nedostignuta u Crnoj Gori. Svidelo se to nama ili ne, on je, u političkom smislu, čovek od formata. A njegov stav o Kosovu neće biti od uticaja na Međunarodni sud koji bi trebalo da raspravlja o problemu Kosova. A ova odluka suda je veoma značajna za sve procese koji će se kasnije dešavati.

 Kako objašnjavate stavove vođa od Tita do Tadića?

I moj život su usmeravali Tito, Milošević, Đinđić, Koštunica, Tadić... Sve njihove politike povezuje nit koja se, grubo rečeno, može objasniti u tri reči: „Obećanje ludom radovanje”. Jer, svi politički projekti imali su jednu dimenziju pri najavi, a drugu posle onoga šta se stvarno dogodilo.

 Ko je od njih na Vas ostavio snažan utisak?

Tita nikad, u vreme njegove vladavine, nisam pomenuo. Ali, kako vreme prolazi sve više se vraćam na ono – šta je Tito činio, kao i na način tog činjenja koji je drugačiji od onoga kojim je on – demantovan. Sklon sam da se ponovo upitam ko je bio Tito i šta je on značio ovde i u svetu. A u novijoj istoriji mislim da je nosilac ideje jedne nove političke misli bio samo Zoran Đinđić.

 Šta Vam smeta u srpskoj politici?

Užasavam se od tromog i usporenog tempa promena. A mnogi naši političari ne zaslužuju, po svom mentalnom sklopu, ni da budu na tim položajima. A oni, u borbi za vlast, ubijaju naše vreme. Oni su naši vremeubice. I još nešto: svaka država ima svoju mafiju, ali plašim se da naša mafija ima svoju državu.

 Kako tumačite grafit: „Kosovo je Srbija, a sve ostalo je Delta”?

Ovi naši milijarderi, svojim bahatim ponašanjem, i na ulicama, u džipovima, i u poslovnim odnosima, sa svim preporukama, deluju provokativno na milione siromašnih. Naravno, ja nemam ništa protiv legalnog tržišta, ali ovi, kako ih narod zove, tajkuni, i ne kriju da su bili, a verujem da su mnogi i sad, u bliskoj vezi sa vlašću.

Kako vidite situaciju sa srpskim sportom?  

Volim sport, volim igru u svim oblicima i u svim odnosima. Sportom sam se bavio gotovo aktivno. U mladosti sam bio fudbaler. Trčao sam i pobeđivao na krosevima. Sad igram šah... I to mi je veliko zadovoljstvo. A trenutna situacija u fudbalu navodi nas na staru tezu da „ništa što je počelo dobro ne mora tako i da se završi”.

 Kako to objašnjavate?

Imali smo silne uspehe u sportu i kad nigde nismo bili uspešni. Posebno u fudbalu, sa Zvezdom, kad je bila prvak sveta! A uz sve počasti stigao je i novac. A novac je pokvarljiva roba... Posumnjalo se u neke ljude. Ali, želim da verujem u njihovu nevinost. Kao što vidim da naši teniseri, uz sva ponašanja, koja su primer za ugled, i na terenu igraju glavne uloge u obe svetske konkurencije.

 A šta je sa navijačima?

Klubovi, i onaj deo države koji uspostavlja javni red i mir, moraju da pokažu svoje pravo lice. Jer, poremećaj društva, u svim prošlim događanjima, prenet je na tribine sportskih igrališta. I tu su zamenjene uloge: navijači su postali važniji od igrača, pa i od države... Sve to, kao u svim uređenim zemljama, može da se dovede u savršen red, samo ako oni koji u tom poslu učestvuju poštuju zakon.

 Da li „crno-belih” odnosa ima i u srpskoj kulturi?

Imamo lep pozorišni život. Sećam se opštih životnih kriza kad u pozorištima nije moglo da se dođe do ulaznice. A tako je, često, i sad. Isti slučaj je u četvrtak bio sa premijerom opere „Verter”, pa i sa filmom „Turneja”... Ali, što se tiče muzeja užasnut sam činjenicom da su nam depoi puni, a galerije poluprazne, jer su galerije u lošim prostorima. A slika u depou je mrtva slika...

 A kako doživljavate pornografsku sliku?

Mislim da je pornografija, koje kod nas ima mnogo, direktno udarila na seksualnost i sve vrednosti erotike. Pornografija obezvređuje erotsku tajnu. A Eros nije samo dimenzija novog života već i stvaralaštva. Zato taj pornografski trulež, u medijima najnižeg ranga, zaklanja sve vrednosti najlepših ljudskih doživljaja.

 Šta mislite o krizi dodira...      

Svi smo sad prosto opsednuti dodirom mobilnog telefona, kompjutera, automobila, televizora... a ne dodirom voljene osobe. Uostalom još je najumnija Srpkinja, Isidora Sekulić (1877-1958), odavno kazala: „Plašim se da mašine neće osvojiti samo ljudski mozak već i – ljudsko srce”. Zato moramo poštovati sva tehnička dostignuća, ali i slušati dušu.

 ... a o kiču?

Postoje mišljenja da se preko kiča može stići do vrednosti. To, u „prevodu”, znači da preko kiča imate informaciju, pa ako ste radoznali vi tražite original. Ali, onaj ko uđe u lavirint kiča teško će iz njega da izađe. Jer, kič ima niz dimenzija koje mogu da zavaraju. A kič je sve, od umetnosti, mode, načina govora, politike... 

 Koliko volite televiziju?

Trudim se da joj ne pridajem veliki značaj. Jer, ako vas televizija uzme pod svoje izgubićete niz dragocenih životnih trenutaka. Nekada nam je televizija prikazala izmišljeni raj, a sad nas približava stvarnom paklu. Uz sve ove krajnosti televizija nije objektivna. Ona nekome pripada.

 Da li verujete u ravnopravnost polova...

Nema ove ravnopravnosti u mnogo odnosa. Na primer: u domenu biologije, psihologije, razumevanja... I kad je govor u pitanju žene mnogo toga razumeju na jedan, a muškarci na drugi način. Sve su to velike razlike. I sigurno je da muško „pismo” nije isto što i žensko „pismo”. Ali, sve se to mora razumeti i uvažavati.

 ... a u duboko prijateljstvo polova bez erotizma?

Pa... verujem. U ljudskim odnosima su moguća čuda. Naravno, oboje moraju da se potrude da tako bude. Ali, jedan moj drug, ipak, kaže: Verujem u to, čak i uz vino, do ponoći, a posle toga – ništa ne garantujem...

Šta poštujete kod muškarca...

Da bude ono što jeste, da ne bude neko drugi. Da znam s kim razgovaram.

... a kod žene?

Pre svega ženstvenost i lucidnost, brzinu uma.

 Koliko poštujete nadu i iluziju?

Veoma. Bez njih se ne bi moglo mirno živeti. Ali, ako vas obuzmu odvešće vas u – drugu krajnost.